Kraljevacka televizija, klikni za pocetnu.

КРАЉЕВАЧКА ТЕЛЕВИЗИЈА

redakcija.katv@gmail.com
Ибарска 10, Краљево

тел. +381 36 327527
тел. +381 36 327627

Данас имамо приватизације у економском смислу, и у смислу да се држава посматра као приватна својина, страначка ствар. Сада имамо комбинацију партијског јавног сектора, лоших приватизација, доминацију странаца и потпуну некомпетентност људи који чине политичку елиту...

 

Уколико не дође до брзих, позитивних, разборитих промена, Срби ће постати најобичнија колонија.

Један од најпрестижнијих интелектуалаца савремене Србије, др Слободан Антонић, је професор на Филозофском факултету у Београду, научник, аутор преко петнаест књига. У чувеној књизи „Заробљена земља – Србија за владе Слободана Милошевића" описано је тешко стање Србије, време ратова, криза, сиромаштва и ретких радости насталих због завршетка неких несрећа и проблема.

Каква је Србија петнаест година касније?

Србија је прошла кроз период великих нада, очекивања, извесних успона и узлета, убрзо и разочарања. Приватизација је урађена катастрофално, привреда је гора него што је била 1998. године. Питање је када ће индустријска производња стићи ону коју смо имали деведесетих, а нарочито осамдесетих година.

Земља је мање него икада суверена, о нама углавном одлучују западни амбасадори. Што је најгоре, данас смо подједнако далеко од Европске уније као и 2002. године. Поставља се питање да ли данас грађани уопште желе да будемо део ЕУ под оваквим условима.

Да ли смо у међувремену постали евроскептици?

Показало да је наш сан о Европи више машта него стварност. То се тиче оне стварне Европе која се показује као једна структура која непрестано задаје нове услове и задатке Србији. Наша ситуација подсећа на ону легенду о Ахилу и корњачи, Србија се никако не може приближити Европској унији. Направимо корак напред, а Брисел одмах направи два корака испред нас.

Који је највећи проблем данашње Србије?

Били смо у процесу приватизације 2002. године и очекивали смо да ће нас она довести до здраве привреде. Дошли смо до самог краја процеса приватизације, све је приватизовано сем ЕПС-а, „Телекома" још увек, а ускоро и „Србија шуме". Предузећа су купили домаћи приватници – тајкуни који су их из незнања претворили у грађевинске парцеле. Куповали су и странци и често отпуштали раднике и убрзо затварали предузећа.

Привреда данас је много мање здрава него 2002. године управо због лоше и накарадне приватизације. Постали смо зависници од сталних доза позајмица да бисмо могли да преживимо. Испоставило се да нам ММФ диктира и плате и пензије, самим тим је и наша сувереност много мања него раније.

Када су тајкуни почели да преузимају привреду?

Почело је још деведесетих година када је део комунистичких и безбедоносних структура, под изговором да извршавају државне задатке, обезбеђују нафту, на пример, а заправо преузимао предуећа. Данас је мањи део привреде у рукама тајкуна, а већи део припада странцима.

Зашто постоји уврежено мишљење да смо колективно лоши управљачи, па смо тражили стране инвеститоре?

Велики део таквог мишљења почива на плаћеној пропаганди, наравно треба рећи да држава није увек била најбољи управљач, али најчешће због страначког запошљавања. Није било праве и јавне одговорности, већ партијских забрана. Јавна предузећа су се претворила у неку врсту партијских забрана. С друге стране, највећи део вредности око нас је направљено управо као део државне политике током социјализма.

То да наводно „Телеком" не може да успешно и самостално послује показује да не постоји урођена предност приватног сектора над јавним сектором, већ је све ствар организације. Нажалост, имамо спрегу између једног дела наше политичке елите и домаћих и страних тајкуна. Та спрега почива на корупцији, преко које се долази до врло значајних ресурса. То је оно што нас уништава. Ресурси остају трајно у рукама странаца, па ћемо бити у ситуацији да сви колективно будемо приручна радна снага код странаца у сопственој земљи.

Често се Осма седница Савеза комуниста одржана 1987. године узима као почетна тачка када је точак наше историје окренут уназад. Које је Ваше мишљење?

Милим да Осма седница није преломни тренутак, али питање је у ком правцу би кренули догађаји када је реч о ратовима. У сваком случају распад Југославије је био неминован и без Милошевића Југославија би се свакако распала.

Када говоримо о ономе што утиче на садашње време, мислим да је пети октобар много значајнији у историјском смислу. Након петог тобра наступила је културолошка, друштвена и економска превара. Очекивали смо да ће наши западни пријатељи постати и наши партнери, па ћемо ми моћи да развијемо своју привреду попут Аустрије, Мађарске. Мислили смо да ће нам оставити Косово, да нећемо бити предмет захтева. Све се испоставило да је грешка, поготово имајући у виду да су велики део наших ресурса преузели управо странци. Ми странцима плаћамо свако радно место које отворе, то је врло необичо.

Створена је атмосфера у којој је страни инвеститор божанство. Издвајамо за свако радно место значајна средства која не добијају наши грађани, привредници, сељаци, нити приватници који започињу посао. То представља не само економску и политичку дискриминацију, већ и правну. Како је могуће да само страни инвеститори добијају такве предности. Зато је Србија много суморнија 2015. него те 2002. године.

Шта су критичари Милошевићеве владавине усвојили након његовог одласка?

Често је предмет критике партизација државе, односно стављање државних ресурса у службу партије. Партијски чланови претварају политички капитал у прави капитал, богате се преко политичких веза и на рачун јавних ресурса. Такође, критикује се и коришћење јавности, то јест не допушта се да јавност ради свој посао. А то је обавеза јавности, да критикује владу, а не обрнуто - да влада контролише јавност.

СПС су чинили корумпирани директори, али и људи који су знали шта је јавни сектор. Нажалост, данас долазе људи који не знају ништа, некада су се завршавали државни факултети па су поседовали одређено знање. Садашњу управу чине људи који су завршили приватне факултете о којима се мало зна. Не постоји податак о завршеном смеру, не зна се ни где се налазе факултети. Реч је о некомпетентним људима који не знају значење одређених термина, нису у стању да разумеју оно што се дешава, они праве озбиљне грешке. Ипак, велики број таквих људи чине политичку елиту на националном и локалном нивоу. У питању су предатори који желе да зграбе неки ресурс како би испунили сопствене циљеве.

Велики број ресурса који би могли да наш живот учине сигурнијим и бољим се узалудно троши. Последња последица решавања економских проблема је смањење плата и пензија.

Да ли Вам смета став Добро је док је мени добро, а како је другима је мање важно?

Реч је о томе да све већи број људи живи лоше. Људи се теше тиме да живе боље од неких људи који заиста живе јако лоше. Политика смањења плата и пензија је прошла релтивно мирно и људи су то углавном прихватили. А прихватили су они који због малог износа пензија нису ни захваћени реформом. При том су задовољни, да не кажем срећни, што други са већим пензијама сада имају мање пензије.

Овакво стање неће моћи заувек да траје. Нама ММФ диктира износ плата и пензија, диктира нам колико ће се плаћати струја, колико да отпустимо људи из јавног сектора. Имаћемо ситуацију као у Летонији где је ММФ забранио да се из буџета дотира новац за пензије и сада пензије износе 80 евра и једнаке су за све. Дакле, ММФ се неће зауставити само на овоме. Зато је боље да повратимо тај изгубљени осећај солидарности. Некада смо у невољи били веома солидарни.

Неки економисти сматрају да влада користи ММФ као изговор за своје одлуке. Колико је политички маркетинг видљив у комуникацији власти и јавности?
Наша се власт готово читава претворила у политички маркетинг и не бих се зачудио да ММФ користе као изгвор за своје одлуке. Морам рећи да је маркетизација политике веома лоша, све се своди на представу којом се замајава јавност и којом се баца прашина у очи. Зато немамо јасну слику шта уопште влада ради, има ли јасну визију или је све импровизација иза које стоје велика обећања. Не зна се да ли обећање да ћемо живети боље 2015, 2016, 2017. представља разборит план или само илузију за народ.

Не смемо да заборавимо да се влада, упркос критикама упућених претходној власти, много више задужила од својих претходника. Имамо повећање дуга, а истовремено рестрикцију плата и пензија уз даљу распродају националних ресурса. Таква политика је убитачна за будућност земље.

Страначко запошљавање није измислила ова власт и негативна селекција је посебан проблем. Шта може проузроковати та негативна селекција?

 

Када се говори о вишку запослених у јавном сектору треба разликовати администрацију од функција јавног сектора, школства и здравства. Имамо вишак чиновника, а мало лекара. Лекарима су се смањиле плате, а запошљена су по три правника у сваком дому здравља, уз управни и надзорни одбор чији чланови такође примају плату. Наравно, свуда су партијски људи и испостави се да на сваког лекара постоји још 3 до 4 запослена. То се исто дешава и у школству. И проблем је што су функције у јавном сектору оптерећене партијским чиновништвом.

Сећамо се како су 2012. године гласно викали и оптуживали Демократску странку због партијског запошљавања, па је донета и Уредба о забрани запошљавања у јавном сектору. Ништа од тога није било. Процењује се да су само напредњаци запослили око 100. 000 својих људи у јавном сектору. Тиме се објашњава добар рејтинг Напредне странке имајући у виду лоше економско стање. Тако се смањује бирачко тело, 2014. године је изашло на гласање најмање људи од 1990. године. Исто се дешава и са осталим странкама, људи су разочарани и не гласају. Ни оваква ситуација не може предуго да траје, али јасне алтернативе нема. Сама власт ради на разбијању алтернатива и тако одржава висок рејтинг.

Сматрате ли да немамо опозицију?

Да, проблем је у томе што је опозиција посвађана, разбијена и константно се дели. Власт им у томе помаже, тако је помагала Ђиласу против Тадића, потом је помагала Пајтићу против Ђиласа, а сада се утиче на нову поделу у Демократској странци. Наравно, није само власт крива што је опозиција лоша, већ је и сама опозиција неорганизована и без идеја.

Шта мислите о премијеру Вучићу какав је данас у односу на оног какав је био када је Напредна странка дошла на власт?

Преузео је на себе терет одлучивања и сви људи у влади су фактички марионете. Велики део одлука доносе странци, а за неке министре кажу да су врста релеја који преносе одлуке страних структура. Његова позиција омогућава да у овом тренутку заиста нема озбиљног конкурента, али ће исто тако бити кривац за све што је лоше урађено, чак и онда када није директно одговоран за нешто. Прилично успешно управља јавношћу, на пример када је пао хеликоптер, затим када се догодио напад на заштитника људских права, такође и инцидент са његовим братом је искористио као доказ да тајкуни желе његову смену. Помиње тајкуне или започиње нове теме када је ситуација критична. Поставља се питање до када ће то трајати.

Мислим да све већи број људи увиђа да је у питању представа која ће врло брзо народу досадити.

Да ли управо због превеликог и очигледног политичког маркетинга некада нисмо спремни да поверујемо у обећање које је разумно и реално?

Тешко се може разлучити шта је реално, а шта је маркетинг. Подсетимо да су београдске архитекте критиковале пројекат Београд на води, а одговор власти је био да ако могу наше архитекте да уложе три милијарде евра у пројекат, да ће се њима предати извођење. Касније се успоставило да је почетни износ око сто милиона, и питање је шта наш страни партнер заиста доноси, а шта је то што ми дајемо.
Те велике приче и велика обећања, која се касније изјалове или се претворе у мале и неважне пројекте, делују веома депримирајуће на нашу јавност. Зато раазумем људе који су скептични и онда када постоје изгледи за остварење неког пројекта.

Како гледате на однос премијера и председника Србије?

Њихов однос је врло динамичан имајући у виду да је председник једини задржао независну позицију, како тврде многи аналитичари. Сви зависе од премијера Вучића, тако да председник има независну позицију. Видљива је дисхармонија у њиховима ставовима према Русији и Косову,

али те разлике су спољне, а не суштинске и могу бити од важности једино у случају поделе странке. Имајући у виду да премијер Вучић контролише велики део власти, њихов однос можемо окарактерисати као дворски однос.

Да ли се премијер Вучић нашао у право време на правом месту, имајући у виду потребу српског народа да с времена на време изнедри вођу?

Одиграо је добро у два правца, у правцу странаца који контролишу приступ власти у Србији, од љутог радикала се претворио у неког ко води Србију у Европу. Други правац је окренут ка малом, обичном човеку, ком је обећао јефтину државу и обрачун са тајкунима. Главни потез је био хапшење Мишковића, и народ је врло позитивно реаговао на ту представу.

Касније је наставио да задобија поверење бирача из нижих социјалних слојева држећи у рукама медије намењене управо нижим социјалним слојевима. Он је човек који вредно ради, али у правцу контролисања и одржања медија и поретка.

Многи упоређују садашњу власт са владавином Слободана Милошевића, притом је веома мали број медија на којима се може чути слободно, критичко мишљење. Шта мислите о односу власти и медија?

Некада је било више медија који су у јавном власништву, па је опозиција могла да контролише те медије. Данас су многе телевизије и новине у власти странаца, што је горе него у време Слободана Милошевића. Не може се очекивати нека стварна промена. У питању је конгломерат домаће политике, тајкуна и странаца који заједно црпе домаће ресурсе.

Ни на једној телевизији са националном фреквенцијом се не може чути противљење великог дела грађана и јавности о продаји „Телекома". Такође, занимљиво је да је свака опозиција била против продаје националних богатства до тренутка ступања на власт. Шта мислите о томе?

Да, они могу рачунати на део коруптивне ренте. Тако је Српска напредна странка тврдила да ће организовати протест како би се стало на пут приватизацији јавних добара, и подносили су и пријаве против тадашње власти, а видите сада шта раде. Добра је само њихова приватизација, а лоше су све туђе. То им је просто урођено.

Крајем прошле године сте издали књигу „Милошевић - још није готово" у којој сте анализирали године после петог октобра. Шта се променило и које су последице остављене данас?

Прошло је петнаест година, а пре девет година је преминуо. Сада се може много објективније говорити и из једног другачијег контекста у односу на онај пре петнаест година када смо ми протестовали и другачије мислили. Сада га много објективније можемо посматрати, и као политичара и као државника, а самим тим можемо и то време сагледати много објективније и непристрасније.

Наравно, ми који смо живели у том времену, памтићемо то време управо по санкцијама, инфлацијама и ратовима. С друге стране, генерације које долазе ће читати о том времену и већу пажњу ће посвећивати суверености државе. Југославија је тада сама доносила одлуке, могла је Сједињеним Америчким Државама рећи НЕ, чак и да ратује против њих. Дакле, те чињенице стављају Милошевића у другачији контекст, па ће му се и другачије судити и формираће се другачије мишљење о њему.

Имајте у виду да је Милошевић био међу првима који се супроставио новој идеологији ограниченог суверенитета. Дакле, Милошевић је био један од првих лидера малих земаља који се томе супроставио. Наравно, можемо улазити и у мотиве његовог супростављања, али чињеница је да су преговори у Рамбујеу били чисти диктати, Американци су донели папир и тражили да се он усвоји. Милошевић је ризиковао и рекао НЕ, спреман је био на рат како би спречио отцепљење Косова и Метохије. Моја жеља у овој књизи је била да сагледамо поново то време и стекнемо другачије мишљење о њему.

Мислите ли да би и други политичари на његовом месту повукли исте политичке потезе?

Наравно да не би, претпостављам да би неки политичари доносили другачије одлуке. Реч је о периоду када је Србија играла важну улогу у европској и светској историји, представљала је лакмус шта ће се дешавати са малим народима у свету у ком доминира велика империја. Оно што се догодило Србији, касније се догодило и Либији, Ираку, Авганистану, сада Сирији и Украјини. Примећујемо врло сличан образац, али историјски први такав случај је Југославија, касније Србија. У том смислу Милошевић има веома важну улогу.

Треба поменути и да је Милошевић одиграо важну улогу током суђења у Хагу, за многе се тада искупио и оправдао све своје грешке јер је успешно показао да Међународни суд у Хагу покушава да оправда бомбардовање 1999. године. Тада је направљен земљотрес у међународном праву, а како би се то оправдало организовано је суђење где је Милошевић био, како се наводи, балкански касапин који је извршио геноцид у Хрватској, затим у Босни и Херцеговини, а потом је намеравао да геноцид изврши и на Косову и Метохији. Наводно, како би се предупредио трећи геноцид НАТО је имао право да изврши такозвану хуманитарну акцију. Милошевић се ту добро показао и то је његова позитивна заслуга када говоримо о њему као о државнику.

Верујете ли да су институције боље функционисале пре петнаест година него данас када смо и сведоци сукоба власти са омбдусманом?

Као што сам рекао, било је више државотворних органа који су разумели како систем функционише. Данас имамо приватизације у економском смислу, и у смислу да се држава посматра као приватна својина, страначка ствар. Тако је и читав јави сектор доживео приватизације у смислу да се претвара у приватни посед. То је радио и Милошевић са СПС-ом, али није тако далеко стигао као ми данас. Ми имамо данас најгоре елементе Милошевићеве власти, потом деценију пљачкашке приватизације која је све претворила у политички маркетинг. Сада имамо комбинацију партијског јавног сектора, лоших приватизација, доминацију странаца и потпуну некомпетентност људи који чине политичку елиту. Тако да данас имамо најгоре елементе деведесетих година и протеклих петнаест година XXI века.

Како видите Србију у блиској будућности?

Корените промене су неопходне, то знмачи да уколико не дође до брзих, позитивних, разборитих и мудрих промена, Срби ће постати најобичнија колонија, или територија у којој народ више неће одлучивати о себи и својој судбини, већ се доводи у питање и опстанак народа, ми смо у демографској катастрофи, а сваке године нам нестане 30. 000 људи и ако се нешто не деси, ако се не десе промене, питање је који ће народ живети овде. Други народи ће свакако боље располагати нашим ресурсима.

Ипак сам оптимиста и мислим да ће наш народ, који је до сада показивао знаке егзистенцијалне жилавости и способност да опстане, да ће наћи у себи снаге и омогућити да дође до тих промена. Надам се да ће та промена бити за време нашег живота, јер ће све што наступи касније значити националну, демографску, економску, политичку и историјску катастрофу овога народа.

„Ауторитарност Милошевићеве власти није значила диктатуру. Као што ни његове аутократске склоности нису значиле тиранју...Био је човек са врлинама и манама, и чинио је добре, али и лоше ствари...За време Милошевића Србија је била више држава и пружала је већи отпор спољном притиску него икад доцније." Милошевић - још није готово.

Ауторка и водитељка: Марина Дабић
Лектор: Марина Николић

 

 

Када су тајкуни почели да преузимају привреду?

Почело је још деведесетих година када је део комунистичких и безбедоносних структура, под изговором да извршавају државне задатке, обезбеђују нафту, на пример, а заправо преузимао предуећа. Данас је мањи део привреде у рукама тајкуна, а већи део припада странцима.

Зашто постоји уврежено мишљење да смо колективно лоши управљачи, па смо тражили стране инвеститоре?

Велики део таквог мишљења почива на плаћеној пропаганди, наравно треба рећи да држава није увек била најбољи управљач, али најчешће због страначког запошљавања. Није било праве и јавне одговорности, већ партијских забрана. Јавна предузећа су се претворила у неку врсту партијских забрана. С друге стране, највећи део вредности око нас је направљено управо као део државне политике током социјализма.

То да наводно „Телеком“ не може да успешно и самостално послује показује да не постоји урођена предност приватног сектора над јавним сектором, већ је све ствар организације. Нажалост, имамо спрегу између једног дела наше политичке елите и домаћих и страних тајкуна. Та спрега почива на корупцији, преко које се долази до врло значајних ресурса. То је оно што нас уништава. Ресурси остају трајно у рукама странаца, па ћемо бити у ситуацији да сви колективно будемо приручна радна снага код странаца у сопственој земљи.

Често се Осма седница Савеза комуниста одржана 1987. године узима као почетна тачка када је точак наше историје окренут уназад. Које је Ваше мишљење?

Милим да Осма седница није преломни тренутак, али питање је у ком правцу би кренули догађаји када је реч о ратовима. У сваком случају распад Југославије је био неминован и без Милошевића Југославија би се свакако распала.