Kraljevacka televizija, klikni za pocetnu.

КРАЉЕВАЧКА ТЕЛЕВИЗИЈА

redakcija.katv@gmail.com
Ибарска 10, Краљево

тел. +381 36 327527
тел. +381 36 327627

Природа новинарског посла је да има критички однос и дистанцу према свакој власти. Посао политичара је да одговара на питања која су важна за јавност. Свако нерашчишћено питање изазива сумњу, увек је боље дати одговор.

 Неко је приметио да новинари половину свог живота пишу о ономе о чему недoвољно знају, а у другој половини пишу о ономе о чему довољно знају, али о томе ћуте. Како је наш саговрник генерални секретар Удружеша новинара, логично је да ће новинарство бити главна тема разговора.

Лого Удружења новинара Србије је Пиши као што мислиш, а мислите ли да се новинари данас тиме руководе?

То је идеал, уз поштовање чињеница. Наше удружење је основано 1881. године и имало је три циља: да олакшају новинарску професију, публицистика се тада звала ова професија; узајамно помагање новинара; и састављање поротног суда над чашћу свакога ко злоупотреби слободу штампе у Србији. Дакле, циљеви су исти, актери су други, време је другачије, али је проблем исти. У питању је објављивање онога што је важно за грађане - поједностављена истина - то је суштинска обавеза новинара и медија.

Када кажем поједностављена истина мислим на то да није посао новинара да одговарају на апсолутну истину и вечите дилеме: како је постао човек, итд. Посао новинара чини дневно извештавање о догађајима. Ово је време када се боримо за професионалне стандарде који су једнако важно као и истина.

Шта мислите о медијима у Србији?

Рекао бих да су медији прилично под опсадом данас, која је последица најтежег економског стања медија у нашој новијој историји. Други део проблема је наглашена потреба власти да медији имају велико разумевање. Трећи проблем је приватизација медија. Пролазимо кроз лошу приватизацију, иако је боља од оне пре пет-шест година, самим тим и лоше финансирање медија, што је веома тешко.

По чему је ова приватизација боља од претходне?

Боља је из разлога што су сада заинтересована лица за куповину медијских кућа увидела да то није јефтино, али и да није у питању профитабилан посао. Сада се налазимо у тренутку када се медији плаћају по реалној цени. Имамо пример Панчевца, дакле, могуће је сада финансирати куповину приходом управо од тих медија.

Са друге стране, сада је и закон о јавном информисању - на основу кога се уз закон о приватизацији и врши приватизација медија – знатно бољи јер има и одредбе о преносу капитала на запослене, без надокнаде, у случају да се не појави купац медија. Таквих је око двадесет случајева.

Нажалост, упркос таквом закону, држава је закочила продају Радио-телевизије Врање од септембра 2015. и агенција је просто другачије протумачила поменут закон. Тражили смо састанак са надлежним министарствима у циљу решавања проблема у корист запослених. Такође, омогућене су отпремнине свима који су желели да оду пре приватизације, а после приватизације се запослени, уколико постоји такав инетерес, без ограничења могу вратити. Ово је још једна добра мера овог закона.

На овај начин смо учинили медије атрактивнијима за куповину јер су се сами запослени одлучили за отпремнину. Нажалост, и у овом случају постоји око тридесет новинара који имају право на отпремнину, а држава им није признала, за разлику од 987 других новинара који су добили отпремнине и који су отишли.

Тражили сте од државе да поступи по закону у питању приватизације медија. У супротном може доћи до уништења локалних медија, који, чак, нису успели ни да учествују у пројектном финансирању. Каква су Ваша искуства у погледу пројектног финансирања?

Што се тога тиче, рекао бих да имамо половичан успех. У око сто општина је расписан кокнкурс за јавно финансирање и ми смо пропратили све конкурсе, а у двадесетак општина смо указали да нису у складу са законом, односно правилником о суфинансирању медија. У неколико општина и градова су ти конкурси поновљени, а тамо где нису ми нисмо кандидовали нашег представника у комисији, јер нисмо желели да дамо легитимитет конкурсима који нису у складу са законом.

Када кажем половичан успех пројеката о суфинансирању, мислим да није одвојено довољно новца, а са друге стране се суочавамо са малим бројем добрих пројеката. Види се да људи још увек не схватају смисао пројектног суфинансирања, што уз слабости приликом одлучивања о додели новца ствара проблеме медијима. Најновији пример је из Краљева где је два милиона динара остало нераспоређено или због неоправданости претходно добијених средстава, или због непотпуне документације, а имамо и случај једног фалсификованог документа којим је конкурисано. Дакле, долазимо у ситуацију да имамо недовољно добре пројекте.

Има таквих случајева да општине нису издвојиле ни динар за пројектно суфинансирање, у питању су сиромашне општине на југу и истоку Србије. И имамо мали број општина које су издвојиле минималну количину од 2% из буџета за суфинансирање медија. Такође, имамо и национални конкурс. С једне стране нема довољно новца, а са друге нема довољно добрих пројеката. Наше комисије медијских и новинарских удружења – УНС, НУНС, АНЕМ, Независно друштво новинара Војводине – су увек давале новац медијма, чак и када нису квалитетно урађени пројекти. Било би добро када бисмо сачували и неговали систем који смо успоставили, најгоре је ако не створимо услове за подршку локалним медијима.

Да ли је један од разлога ове ситуације и недовољно озбиљно прихватање пројектног суфинансирања од стране медијских посланика, јер су мислили да ће се све завршити старим начином решавања проблема? И да ли долази до поправљања квалитета пројеката које медији прилажу?

Ситуација се мења, урадићемо све да обавестимо колеге да све ураде да дође до бољих пројеката, а ми апелујемо на општине да издвоје што више новца за суфинансирање. Неке невладине организације су организовале и скупове на којима су едукације о изради пројеката. Тако да очекујем да ће се ствари померати на боље.

Било је и градова у којима је било и добрих пројеката, али ми то схватамо као обавезу локалне самоуправе према медијима, а не према медијском садржају. Ту је битна разлика, и тачно је да су многи мислили да се ни ова реформа неће спровести, да ће се приватизација одложити, пример је ТАНЈУГ који се није потрудио да тражи трећи круг приватизације и где није било довољно иницијативе да се пронађе пожељни купац. То илуструје инерцију у којој живимо као друштво, па тако су и новинари део те социјалне инерције. Против тога треба да се боримо и ми новинари и да дајемо пример.

По подацима из УНС-а током приватизације је око десет хиљада новинара остало без посла, колики је то ударац за новинарство у Србији?

У економском смислу смањење броја запослених смањује трошкове, али има случајева где су готово сви узели социјални програм, уз могућност да се поново врате, тако да ће се и неки од њих вратити након приватизације. Важно је да новинари не треба да буду државни чиновници, говоримо о приватизацији 73 медија у јавној својини и у којима је број запослених често био изнад неопходног броја за рад. Тај велики број запослених је често последица партијског запошљавања, па су многи медији имали преко сто запослених, што тешко могу локалне самоуправе да финансирају. Дакле, то смањење треба посматрати из ширег контекста.

Када су прве стране телевизије дошле на наше тржиште, чини ми се Фокс, синдикати су протестовали јер се од новинара очекивало обављање већег броја послова. Али ако сте на отвореном тржишту, морате се прилагођавати општим стандардима, то морамо прихватити.

Поменули сте смањено интересовање за куповину медија у Србији, купци су схватили да је у питању веома скупа роба. Да ли имамо превише телевиија са националном фреквенцијом, што може довести до урушавања српске економије?
Тачно је да барем две телевизије са националном фреквенцијом су више на тржишту од препорученог оптимума. Била је донета одлука да се додели национална фреквенција толиком броју телевизија и тачно је да су у тим условима телевизије практично губиташи. Али то не може предуго да траје, рецимо, долази до интеграције информативног програма две телевизије: телевизије Прва и B92, а Радио B92 престаје да буде информативни радио и постаје музички. То су све последице материјалног исцрпљивања тих медија. По свему судећи наредне две године су веома тешке, али без обзира на то, држава и локалне самоуправе морају да издвајају новац за пројектно суфинансирање медија. То је начин на основу ког се медији прилагођавају новим условима и добијају равноправнији положај.

Новац који се сада издваја је половина новца који се некада издвајао за финансирање медија, а неке општине сличне по величини издвајају прилично различите износе.

То зависи од буџета општина и градова, али ми стварамо праксу да се те разлике смање и да се грађани сами запитају зашто неке општине издвајају знатно веће своте новца за финансирање, на пример зашто Краљево даје тако мало новца, а Бор много више. То ће показати однос локалне самоуправе према медијима, али и према јавности уопште. То што поједине општине сматрају да ће кажњавањем медије довести до неког позитивног ефекта, вратиће им се као бумеранг. То ће морати да се мења.

Чини ми се да се сада морају навићи на овај закон они медији који су се директно финансирали из општинског буџета и оне општине које су навикле на фризиране информације захваљујући томе што су медији били зависни од њих.

За сваку власт су пожељни добри медији и добра опозиција. Нико не може да рачуна на дугу власт уколико сви његови кораци нису праћени од стране јавности. Не верујем да ће неко да казни ону власт која ради у интересу грађана, иако то звучи само као теорија. Сви бисмо волели да нам аплаудирају за наш рад, али то није увек тако и новинари имају право да постављају питања. Свакако да нису увек сви задовољни.

Да ли новинари данас могу да раде свој посао, имајући у виду недавну конференцију са министром Гашићем где није било дозвољено новинарима да постављају питања?

Да, то је лоша пракса, и то није конференција за новинаре, већ давање изјаве. То говори о томе да власт не доживљава озбиљно медије, а преко медија ни јавност. То мора да се промени, а смена поменутог министра представља неку врсту победе пре свега за новинаре који су и тражили његову смену.

Да ли новинари препознају када политичари изговарају ствари у које ни сами не верују и колико су верни у том преношењу? Говорили смо о објективном задатку новинара да преносе информације, али имају ли данас новинари потребу да сумњају у оно што им је предочено?

Природа новинарског посла је да има критички однос и дистанцу према свакој власти. Посао политичара је да одговара на питања која су важна за јавност. Свако нерашчишћено питање изазива сумњу, увек је боље дати одговор.

Новинарство је претрпело током историје многе промене, а сада смо на путу консолидације, дакле да не делимо новинаре на зависне и независне, већ да стварамо квалитетне новинаре.

Да ли медији чине један од стубова демократије? Према једном истраживању 32% новинара би пристало на цензуру и аутоцензуру.

То нису тако лоши подаци. Новииинарство спада у најслабије плаћене професије у друштву, узимајући као критеријум образовање. Ако имате 27% оних који не би радили ништа што се коси са њиховим моралним начелима, и преко 40% оних који би радо променили професију, је управо зато јер су свесни да се баве тешким и недовољно плаћеним послом. Према нашим годишњим истраживањима око 42% примењује аутоцензуру, то је стање у нашој струци. Али ми немамо дилему да новинарство укључује само морално деловање. Ако не можемо да издржимо материјалну неправду, можемо одустати и променити посао.

Битно је да се истичу правила струке, новац не може да замени професионалну етику и стандарде. Ја то тако видим и никоме не бих то саветовао.

Да ли примећујете цензуру у Србији?

Цензуре је мало, ње је мање него аутоцензуре. Цензура по дефиницији значи проверу сваког садржаја пре објављивања, ми то у Србији немамо. Више је аутоцензуре и то је кршење професионалних стандарда, данас је то масовна појава. Боље је да то признамо, али не треба рећи ни да постоји цензура када не постоји.

Зашто већина политичара тек када оде у опозицију увиди да нема слободе медија, бар не у оном изворном облику?

То је последица њихових деловања, то додатно ствара неуверљивост у њихове добре намере. То морамо да признамо да постоји.

Какву будућност предвиђате новинарству?

Новинарство је по грчком новинарском кодексу мисија. У свакој генерацији наших новинарских школа видим велики број младих људи који разумеју мисију новинарства. Дакле, када кажете да је новинарство мисија, то значи да је новинарство више од професије, то је начин живота који служи јавном интересу. Волим да кажем да је то борба против зла и неправде. Новинар је по кодексу дужан да се супростави свакој неправди, насиљу, дискриминацији и говору мржње.
Новинарство није само професија, новинарство је и начин живота, начин поступања и борба против зла и неправде.

Могу ли новинари то да раде ако власт не воли критику, притом не мислим само на тренутну власт?

Они морају и управо тада добијају прилику да буду прави новинари. Видели сте шта је рекао министар Гашић и како је прошао након тога. Препознајемо критичку масу.

Има ли емисија у којима се може чути критика?

Мислите да нема јер је укинут Утисак недеље, али постоје емисије сатиричног типа, попут 24минута, којој је истекао уговор, али то се могло десити и било којој другој емисији. Наравно, ако подршка грађана слаби, морате бити свесни да вам се ближи крај. То је у политичком животу свеприсутно.

Социолози сматрају да грађани изражавају незадовољство на друштвеним мрежама, шта мислите о томе?

Социјалне мреже су важне, али и комфорне. Неко ко добије 20 000 негативних или позитивних поена на социјалним мрежама нема ефекат као да су се ти људи окупили и заиста нешто тражили. Мислим да живимо у времену када људи имају висок ниво разумевања за околности у којима се налазе, имају висок ниво толеранције према власти и власт не би смела да се уљуљка у толиком разумевању. Људима је данас тешко јер живе лоше, али им је још теже када виде неправду око себе.

Како коментаришете одсуство битних тема у медијима? Пре свега мислим на продају „Телекома" и многи су указивали да би то био лош потез, али на локалним телевизијама. На националним медијима смо могли чути само да се „Телеком" мора продати.

Била су мишљења о „Телекому" подељена. Нисам неко ко посебно прати телекомуникације, али је било критике продаје и на националним телевизијама. Нарочито од стране опозиције. Не можете очекивати да неко медијима креира програм од јавног значаја, то морају сами да раде. Нисам сигуран да су медији довољно креативни и кредибилни да о томе отворено полемишу. Волео бих да је више колега који су против продаје „Телекома", као што има и оних који су за приватизацију. Мислим да из сукоба мишљења можемо извући корист, а то што сукоба нема је слабост медија.

Такође, нисам сигуран да је неко из власти слао поруке или на неки други начин упозоравао медије да немају критички приступ о приватизацији „Телекома". И сама власт је донела одлуку да одложи или да не приватизује „Телеком" у овом тренутку јер не добија одговарајућу цифру. Нисам стручњак за телекомуникације, само кажем да у јавности треба да буду присутна оба става и морају се питати компетентни људи, то је суштина.

Како је „Курир" постао опозициони таблоид?

Окидач је била приватиација „Политике" када је, с правом рекао бих, оспорено право власнику „Адриа Медиa Групе" да постане власник најстаријег и најважнијег часописа на Балкану. Тада је постало јасно да крећу критике и оптужбе према власти. Када говоримо о професионалној етици, јасно је да нико путем својих медија не треба да злоупотребљава своје економске интересе. Имате право на медијску одбрану, али не и да морате да их користите за своје економске интересе. Ми смо реаговали неколико пута наглашавајући да и једни и други морају поштовати другу страну. Те ствари се морају поштовати и тада можемо рећи да имамо преписку која задовољава минимум професионалних стандарда.

Да ли је Удружење новинара стало у одбрану Оливере Ковачевић и њене изјаве о неопходним једнаким аршинима у изјавама?

Наравно, новинари се баве послом од јавнног значаја. Замислите да неки новинар не може да поставља питања и не може да има став о неком проблему. У овој ситуацији наравно да Оливера Ковачевић има право на своје мишљење и да сме да га изнесе, добила је и нашу подршку.

Да ли су ријалити програми исплативи начини да неке телевизије опстану?

Мислим да урушавају све оно за шта медији треба да се залажу. Али у оваквим тржишним условима не можете спречити некога да учествује у таквим програмима. Нажалост, морамо да напоменемо да нам се таблодизује и јавни живот уопште јер медији шире ту простоту. Ријалити прогрме треба ограничити на емитовање после 23h и штета што је толико времена прошло и што смо толико агресије испоручили грађанима у тако значајним терминима.

Постоји ли могућност да односи с јавношћу (PR) униште новинарство у Србији?

PR је природни непријатељ новинарства, а портпароли се регрутују управо из новинарске професије, и то су углавном људи који су остали без посла. Јесмо у сукобу портпарола и новинарства, али као што је лоша власт изазов за добре професионалце у новинарству, тако ће и агресивни PR једнако бити изазов професионалцима из наше професије. Када сам ја био новинар нису постојали ови механизми и функционери су давали одговоре, и мислим да би било најбоље да тако и остане, да функционери негују културу одговора на питања новинара.

Ауторка и водитељка: Марина Миљковић Дабић
Лектор: Марина Николић