Kraljevacka televizija, klikni za pocetnu.

КРАЉЕВАЧКА ТЕЛЕВИЗИЈА

redakcija.katv@gmail.com
Ибарска 10, Краљево

тел. +381 36 327527
тел. +381 36 327627

„Српски војници су 1915. године били принуђени на повлачење. Тај пут предстaвља највећи егзодус српског становништва. На путу до Крфа страдало је преко 240 000 људи. "

 Српска кућа је музеј који сведочи о страдању српске војске током Албанске голготе 1915-1916 године. Музејска поставка садржи многобројне фотографије, документа и експонате из трагичног и славног периода.

Њима се илуструје период Првог светског рата, период одбране Србије 1915. затим страдања српске војске током повлачења преко Албаније и прихвата на Крфу, па све до одласка војске са Крфа 1916.

О судбини српског народа на Крфу, храбрости и издржљивости током повлачења кроз Албанију у Првом светском рату, као и о споменицима на Крфу који о томе сведоче, разговарали смо са кустосом Српске куће, Љубомиром Сарамандићем.


Како је настала Српска кућа на Крфу?

Српска кућа представља вредно архитектонско здање. Уступљена је српској држави 1993. године. Састоји се од музеја Срби на Крфу од 1916. до 1918. и од почасног конзулата Србије.

Које експонате садржи и која је њена мисија?

Аутор музејске поставке је генерал Милорад Прелевић. У музеју се налазе бројне фотографије, аутентични предмети и можемо рећи да је у питању животно дело Милорада Прелевића. Наиме, музеј је прерастао у нешто много више. Представља сведочанство у коме сваки грађанин Србије проналази свој идентитет.


Било је око 150 000 Срба на Крфу, откуд толики број људи?

Српски војници су 1915. године били принуђени на повлачење јединим слободним правцима, један је водио преко Црне Горе, а два преко Албаније. Тај пут предстваља највећи егзодус српског становништва. На путу до Крфа страдало је преко 240 000 људи.

Доласком у Драч, неки су евакуисани у Бизету, луку у Тунису, док је преко 150 000 људи стигло на Крф. Болесни и животно угрожени су смештени на острво Видо. Као последица свега што их је задесило, првих неколико недеља је страдало између 200 и 300, углавном регрутованих дечака.

У почетку су сахрањивани у гробницама на обали острва, а када то више није било могуће, тела су им евакуисана и препуштена дубинама Јонског мора.

Тако је настала чувена Плава гробница. Ово је један од најпотреснијих тренутака српске историје. Као и увек у таквим тренуцима, најбољи сведок историје је уметник. Милутин Бојић, тада је имао 24 године, прешао је са српском војском Албанију и записао шта се догодило српском народу на том путу. Такође, Исидора Секулић је написала је Патриотску песму, лишену сваког осветољубља и тиме постала трајни споменик трагедије једне генерације.

У другом делу свог боравка на Крфу Срби су испољили једну од својих најбољих особина – виталност опстанка под најтежим околностима. Фотографије говоре о стању у ком су дошли на Крф, а како су се након три месеца опоравили и придружили биткама на Солунском фронту. Срби су показали способност добре организације и формирања ефикасних органа државне управе.
На Крфу је формирана српска држава без територије, држава у изганству, али једна ефикасна држава чију су владу признали савезници. Краљевина Србија је стекла међународни углед.

Надређеност државних интереса личним и партијским интересима је била веома уочљива. Разлози који су довели до брзог опоравка војника су медитеранска клима, присуство лекара и нега, али несумњиво и повратак морала. Добар контакт са локалнм становништвом је помогао Србима да се опораве и поврате неопходну снагу и морал.
Склопљени су многи бракови са Крфљанкама, а о интеграцији Срба и Крфљана најбоље сведоче српске речи које су се и данас задржале у говору Крфљана.


На пут преко Албаније су се упутила и деца, дечаци, као и припадници различитих сталежа. Можете ли нам рећи нешто више о њиховом путу?

Нарочито је био изражен степен националног јединства и дефинитивна одлука је била да капитулација не долази у обзир.

Донета је одлука о повлачењу и повлачили су се готово сви од припадника државне управе, краља, регента, посланика, регрута. Велики број регрута није ни био регрутован, кренули су за српском војском без обуке. Наравно био је велики број деце. Официри су најчешће водили своју децу плашећи се за њихову судбину.

После Церске и Колубарске битке репресија над српским становништвом и децом је била велика. Било је и много сирочади које су водили у повлачење. Нико од њих није знао шта их очекује на том путу. Нажалост, повлачење се претворило у страдање библијских размера.

Након оклевања савезника уследила је интервенција руског цара Николаја, па је француска влада 1916. острво Крф ставила под протекторат ради опоравка и пружања помоћи српским војницима и становништву.

Да ли је истина да је једна од најзначајнијих политичких одлука о стварању будуће Југославије донета управо на Крфу?

Да, истина је. Сегмент формирања државе у изганству је у складу са наредбом врховне команде. Држава није изубљена иако је на туђој територији. Тај тренутак показује, пре свега странцима, да је Србија била једна озбиљна држава са озбиљним државним представницима у најтежим условима. Колико су министарства била ефикасна на Крфу показује нам податак да су савезници признали српску владу у таквим условима. О томе говори и међународни положај који је Србија стекла.

Способност опоравка и организација српског војника изазивају супротна осећања. С једне стране су трагедије на путу, трагедије на Виду које су на нивоу античке драме и какве историја ратовања није забележила, а са друге стране се јавља патриотски понос.
Милутин Бојић је пре целог једног века написао збирку песама под називом „Песме бола и поноса" међу којима је и величанствена Плава гробница.

Таква осећања су и након једног века присутна код великог броја посетилаца. Моје велико уверење је да је туга краткотрајна и катарзична, а понос је то осећање са којим се грађани враћају у Србију након посете Српској кући.

Што се тиче договора о будућност Југославије, 1917. године је потписана Крфска декларација која је детерминисала све што ће се дешавати у XX веку. Потписали су је Никола Пашић и Југоловенски одбор формиран у Лондону и на први поглед се уочава неаналогни ниво потписника. То је већ реон политике и у првом плану музејских поставки су осећања посетиоца.

Где су сахрањивани Срби на Крфу и који су други значајни споменици за наш народ?

Локације где су беживотна тела препуштена дубинама Јонског мора су различито забележена у различитим литературама. Најближе истини је забележио доктор Владимир Станојевић, а то је 30km јужно.

Према француским изворима то је у каналу између Крфа и Албанске обале. Веровтно је да су на различитим местима сахрањивани.

Сигурно је да је та плава гробница после једног века изгубила своју материјалну а добила духовну вредност. За нас Србе симболична гробница је у подножју маузолеја, ту се обављају и државне церемоније и све групе посетилаца третирају ту увалу као гробницу у једном симболичном смислу.

Шта представља острво Видо?

Острво има бурну историју јер је представљало кључеве града. Ту су се налазиле тврђаве које су освајачи градили.
За Србе Видо има другачију симболику с обзиром на значај историјских догађаја почетком 1916. године. Некада је било каменито и мештани су га називали Острвом змија.

У почетку је сахрањено 1200 тела, а касније уз помоћ француских санитета су тела препуштена дубинама Јонског мора.

Какав је однос грчких власти према острву Виду и другим српским споменицима?

Тај однос најбоље дочарава реченица митрополита београдског Димитрија из 1918. којом истиче да ће Видо постати српски Јерусалим, збориште нових срећних генерација, захвалних српских потомака.

О третману који имају Крфљани и влада најбоље описује питање једног посетиоца које гласи Шта би се догодило са маузолејом да није био на територији Грчке, него на територији бивше југословенске републике? Заиста и сви можемо то да се запитамо.
Споменик је у релативно добром стању, српска влада води рачуна о споменицима, уређени су пре две године и поново ће се обновити због стогодишњице. Али највећу улогу у очувању спрских споменика имају пре свега Крфљани.

Такав однос према српским споменицима и светињама, као и однос према српским туристима је резултат понашања наших предака. Није забележена ниједна крађа, туча, никакав инцидент није забележен, чак ни сломљена грана маслине. Испољене су дисциплина и марљивост ученика и службеника и то могу описати само речју патриотизам.

Долазак на Крф је важан пре свега за младе. Јунаштво и војне вештине су разлози ослобођења у Великом рату, међутим захваљујући поменутом понашању смо добили право на коришћење Српске куће. Захваљујући том понашању српски туристи имају посебан третман и то је разлог очуваности српских споменика. Дакле, то је пример из непосредне прошлости у ком млади могу пронаћи узор и моделе патриотизма.

Поменућу да је пре неколико година острво посетио Новак Ђоковић и прво се поклонио споменику на Виду. Поменућу и младе научнике које нам помажу. Пре извесног времена је дошао господин из Саудијске Арабије који живи у Женеви. Посетио је Српску кућу и Видо само због свог доброг пријтеља Србина. Можемо претпоставити колики је углед и патриотизам тог Србина, те је припадник другог народа посетио и испоштовао Српску кућу.

Примери које сам набројао представљају нови патриотизам и као што сам поменуо веома је важно да се познаје и поштује способност српског војника, али и његов однос према Крфљанима, његово понашање. То је нешто што ми сви, а посебно млади могу научити и применити и данас.

Морамо поменути да на Виду нема никаквих комерцијалних садржаја, чак ни хотела. Треба нагласити да је то из поштовања према српским жртвама.

Живимо у доба либералног капитализма и новац је у првом плану. Било је понуда да се отворе коцкарнице на Виду, али су то Крфљани одбили. Оствро је од пристаништа до маузолеја у готово истом облику као што је било пре 100 година.
Често се снимају документарни филмови и емисије. Цео град је импозантни сведок српске историје.

Које споменике би требало посетити?

Препоручио бих да прво дођу у Српску кућу јер је она културно-информативни центар. Огроман број посетилаца дође у Српску кућу, а потом се упути на острво Видо где се и налази маузолеј. Незаобилазни су Камени крст који је подигнут 1922. године, затим и камена плоча са стиховима из Плаве гробнице. Поред ових постоје и други споменици, истакао бих да најдубље емоције оставља посета споменику на месту бившег гробља Дринске дивизије, где су утиснути чувени стихови Владимира Станисављевића. Затим постоји и биста мештанина који из поштовања и саосећања није обрађивао земљу где се налазило гробље.

Гробаља више нема, свих 28 војничких гробаља, односно посмртни остаци су ескумирани и пренети у маузолеј. На тај начин је сачувано од заборава. Били су у веома лошем стању и 1925. Милош Црњански је написао за лист „Време" да Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца за одржавање свих 28 гробаља није издвојила средства ни колико кошта један магарац на Крфу. Непосредно после тога је издат налог за његово хапшење.

Тек је за време владе Милана Стојадиновића подигнут овај импресивни маузолеј и на тај начин је историјски тренутак сачуван од заборава. Да није тако могла би се употребити реченица коју сам недавно чуо, а то је да је целокупна српскаа историја фалсификат. Маузолеј је неоспоран, једино материјално сведочанство српске историје.

 


Какав је био однос Албанаца према српској војсци док се провлачила кроз њихову територију?

Улога Албанаца у страдању била је двојака. С једне стране постоје фотографије и сведочанства о пљачкама и препадима на путу, као и нелегалној трговини. За неколико литара воде или неколико килограма хлеба тражили су све златнике које су Срби са собом носили. А са друге стране тадашњи премијер је омогућио српској војсци и народу прелазак преко Везировог моста, иако је Албанији понуђено да прода то стратешко место.

Познат је и пример Есад Паше чије се тело налази у Паризу, на српском војничком гробљу међу 883 православна војника. Последња жеља му је била да буде сахрањен међу Србима. Недавно је и једна улица у Београду добила његово име. Колики је значај Есад Паше био за Србе најбоље говори чињеница да вест о његовој смрти нико није смео да саопшти краљу Петру јер су сматрали да ће га та вест дотући.

Морам поменути и руског цара Николаја. Недавно је у Београду подигнут споменик руском цару. Последња жеља Николе Пашића је била да се целокупна његова имовина употреби у подизање споменика руском цару.
То су личности које се нису често помињале у уџбеницима, али које су у историјском тренутку много помогле нашој војсци и народу.

Колико је Српска кућа била посећена некада, а колико је посећена данас?

Ове године је било између 30 и 40 000 посетилаца, а пре петнаестак година било је 4 или 5 000 посетилаца. Крф је некада био дестинација до које се долазило авионом, међутим од пре 6-7 година звршен је један од најмодернијих путева у Европи који повезује Игуменицу са Србијом, тако да је долазак до Игуменице, луке која води према Крфу, врло једноставан. Крф је постао много приступачнији и онима који долазе аутобусима или колима. Важнији разлог увећане посећености је историјски тренутак.

Срби на Крфу не могу бити само туристи, у једном тренутку доживе тугу и постану ходочасници. Најбоља препорука је оних који су већ били овде. Посебно ми је драго што многи долазе други, трећи или четврти пут. Постоји реченица која гласи Ако путник дође на Крф други пут, не значи да ће ту остати, али ће му се увек враћати. Велико је задовољство када их препознам.
Још веће задовољство је у пролеће када су приступачнији аранжмани и када долазе планинари, пензионери, деца са посебним потребама, и те посете су ми најдраже.

Да ли Крф посећују студенти и ђаци, има ли организованих екскурзија?

Рекао бих да се повећао број младих, из године у годину их је све више, али они долазе неорганизовано, преко агенција. Постоје туристичке омладинске организације које доводе групе младих, и покушавам да њима причам на мало другачији начин, како бих проникао у њихов свет.

Питам их из ког су града дошли, како су путовали и јесу ли уморни. Одмах уздахну и види се да су уморни од пута или од вечери проведене у дискотеци. Окружени сликама убрзо сами схвате да су њихови преци, тада су им били вршњаци, тај исти пут прешли ходајући преко планина чија је просечна висина 1 800m, у најгорим условима, уз температуру и преко -20 степени, уз резерве хране за 9 дана, а повлачење је трајало између 28 и 40 дана. Дакле, то исто растојање прешли су тада њихови вршњаци пешице. Нико се од њих није жалио на рат, кризу, родитеље, професоре и преузели су одговорност за своју судбину и прионули у своје радне обавезе.

Формирана је основна и средња школа, а највећи број ђака је упућен на школовање у Француску. Они су били чувени француски ђаци који су носили развој државе после Великог рата.
Пред фотографијама млади људи доживе прво отрежњење, касније на Виду инсистирам да се положи венац и неко од њих прочита Плаву гробницу. Тада посматрам њихову реакцију. Они долазе из једног света где је у првом плану подређивање површном хедонизму, препун је личних фотографија на друштвеним мрежама, ријалити програма, бројања лајкова. Последица је лично и колективно незадовољство.

Ако упоредимо тај наметнут модел вредности и оно што се не тако давно догодило, пре само 100 година, увидимо да се код младих људи догоди обрнути процес. Схвате да је њихов народ, своје хедонистичко ЈА и задовољство жртвовао због нечег колективног, нације и државе. Испољили су пожртвовање и марљивост. Када то доживе данашњи млади људи прелазе из једног у други свет, прелазе у колективну свест. Доживе катарзу, прочишћење, постане им лакше и као да доживе отрежњење од једног лаког пијанства, ако тако могу да кажем. Јави им се патриотски понос и зато је важно доћи овде. Посебно је важно за младе људе.

Такође, на броду се чује песма Тамо далеко, на којој ја инсистирам. Та песма тек овде доживи свој пуни значај, то је најпознатија српска песма, носталгична песма која је симбол индивидуалног и колективног бола. Тада се ова песма утискује у свест сваком грађанину Србије.

Веома је важан долазак младих у оквиру државних институција, пре свега су битне школске ексурзије. За мене је много болан податак да је све мање школских екскурзија, чак и након укидања виза. Не знам шта је разлог томе, пре две године је била једна једина гимназија из целе Србије и неколико техничких школа.

Најчешће записани утисци су управо ти, да свако ко се осећа грађанином Србије треба да дође на Крф, иначе ће у себи носити велику празнину. Школске екскурзије представљају прави систематски начин да се младима преносе вредности попут патриотизма и које су у складу са временом.

Уколико анализирате песме Тамо далеко и Плаву гробницу уочићете да се ни у једном једином стиху не помиње непријатељ, осветољубивост и нешто слично. Упркос томе, то су најпопуларније песме у свету на основу музичког стваралаштва и у оквиру родољубиве поезије.
Битно је нагласити да долазак на ово место не испуњава младе мржњом или реваншизмом. Од велике важности су у периоду формирања идентитета места на која се одлази на школске екскурзије. Долазак на Крф ће допунити њихово знање које уче у школама.

Разговор водила: Бојана Лазовић
Лектор: Марина Николић