Kraljevacka televizija, klikni za pocetnu.

КРАЉЕВАЧКА ТЕЛЕВИЗИЈА

redakcija.katv@gmail.com
Ибарска 10, Краљево

тел. +381 36 327527
тел. +381 36 327627

„Интелектуална елита има одговорност. Позив интелектуалца подразумева аутономан критички став и јавно изјашњавање о јавним стварима.

Звање које има треба да буде полуга, основ како би дошло до промена у друштву "

Јовица Тркуља је доктор правних наука и редовни професор Правног факултета у Београду. Интересује се за истраживање политичког система, уставног права, теорије демократије, као и за последице посткомунистичке транзиције. Био је уредник часописа „Гледишта" и часописа „Српска политичка мисао". Такође, био је и управник Издавачког центра Правног факултета у Београду и главни уредник издања Центра за унапређивање правних студија.

У емисији Наша прича о друштву разговарали смо о слободи мишљења и говора у Србији.

Залажете се за рехабилитацију професора Михаила Ђурића, можете ли објаснити разлоге Вашег залагања и предочити ко је био професор Михаило Ђурић?

Познавао сам Михаила Ђурића као професора Правног факултета, али га нисам упознао док сам био студент, јер када сам уписао факултет професора Ђурића су одвели у затвор у Пожаревац. Суђено му је због деликта слободног мишљења.

Изјаснио се поводом Уставног амандмана, иако је тај говор био стручан, а касније ће се установити и да је био пророчански јер се све обистинило. Због те своје академске дискусије осуђен је на две године робије. Ово представља пример ограничавања мисли, као и пример злочина над мишљењем.

Михаило Ђурић је један од највећих професора Правног факултета, али је студирао и на Филозофском факултету, а докторску дисертацију је написао о софистима. Имао сам част да као уредник приредим дванаест томова његових књига које је објавио „Службени гласник".

Судска рехабилитација је најмање била потребна Михаилу Ђурићу, а највише је била потребна нама и нашем друштву, како бисмо извукли поуку да се такве ствари више не понове. Њега лично је најбоље рехабилитовало његово дело, као и то да оно што је говорио се углавном и обистинило.

Суђено му је због неколико реченица:

  • Ако донесете ове амандмане Југославија ће постати географски појам, распашће се на шест међусобно сукобљених државица.
  • Срби у Хрватској немају места за живот (навео је податке колико је било Срба до Другог светског рата а колико седамдесетих година. Данас Срба у Хрватској има испод 3%)

Упозорио је и на то да Срби у Црној Гори немају право на своје име, а Срби у Босни и Херцеговини на своје писмо. Те речи су унете у оптужницу и због њих је робијао.

Критиковао је амандмане из Устава 1963. године, да би се све на шта је указивао и догодило 1971. године.

Да, у нашој блиској прошлости људи који су јавно износили мишљење доживљавали су такве санкције. Као што је и Ђурић рекао Највећа невоља овога света је невоља неувиђања невоље. Дакле, ми не увиђамо да се иза случаја Михаила Ђурића и још неколико професора који су тада удаљени са факлутета крије нешто много крупније. А то се поновило и 1998. године када је донет злогласни закон о унверзитетима када су, такође, многи професори удаљени са факултета.

Наша невоља је много дубља и сматрам да ми као народ имамо, од Доситеја и Вука, острекизам интелектуалаца - најгори могући однос Срба према својим најумнијим људима. То је у данашње време, у 21. веку, проблем јер је темељ друштва знање. Са оваквим односом према властитом знању и памети, бојим се да Србија неће имати ништа добро уколико се не потруди да такав став не измени.

Да ли је професора Михаила Ђурића у време суђења подржао интелектуални слој друштва, или колеге са Правног факултета?

Да, било је подршке али морам додати да је то учинио веома мали број. На Правном факултету га је подржало само седморо колега, потписали су петицију за помиловање, што је било довољно да већину њих избаце са факултета или пензионишу. Нажалост, већина је стајала по страни.

Сматрам да је и то део наше велике невоље, већина интелектуалаца последњих деценија је прихватила позицију вазала и лакеја, да имају подложнички однос према власти. На тај начин обезбеђују сигурне каријере, стручне и политичке промоције, а тим својим држањем су допринели остракизму интелектуалаца и чињеници да се власт, и тадашња и тренутна, може опходити према интелектуалцима како жели. А понаша се као према вазалима и лакејима.

Да ли је рехабилитацијом Михаила Ђурића 2010. године дошло до значајнијих промена у друштву?

Рехабилитације политичких затвореника и осуђеника су веома значајне. Држава кроз своје судске органе признаје да је направила грешку. Признаје да је нарушен принцип слободе мисли и говора, преузима и последице до којих је дошло.
Рехабилитација је значајна и због будућих судија и тужилаца, како би много опрезније посматрали судски процес и доносили опрезније одлуке о нечијој мисли. Мислим да су рехабилитације битан корак у успостављању правне државе и предстваљају охрабрење будућим генерацијама судија. Морају имати аутономан и критички став, у супротном је боље да се тим послом и не баве.

Како изгледа слобода мишљења и говора у социјалистичком периоду наше земље а како изгледа данас у капитализму?

Свакој влсти не одговарају аутономни људи и они који се усуђују да власт критикују. У старом и средњем веку када није било институција и правних држава воља и жеља владара сматране су законом, а они на двору су се утркивали да испуне жеље владара. Студенте упућем на читање белетристике, на тај начин ће наћи најбоље описе природе такве владавине, на пример Шекспирове драме.

Енглези су у XIII веку увидели невоље које проистичу из апсолутустичке владавине и започињу тежак процес Magna cartum libertatum ограничавајући вољу владара.
Познат је пример председника Никсона који је морао напустити власт када су новинари открили аферу која је била потпуно супротна америчким законима. То је ситница у односу на оно што се дешава у нашим кампањама, али одлично показује колико су те институције моћне.

Такође, Клинтон је био моћан владар и ми смо на нашој кожи осетили ту његову моћ. Али се тресао пред Врховним судом, чак је доживео и неколико понижења када је био сучељен са законским оквирима. Те тековине су у Америци остварене, без обзира на све деформације, са становишта слободе говора и мишљења то је веома важно.
Нажалост, исток је ишао другим током. Воља владара је била неограничена и изнад оквира права, пример је Османско царство. Поменућу да су на султановом двору постојале евет-ефендије чији је задатак био да потврђују све што владар каже, можемо их назвати такојевићима. Дакле, велики део наших интелектуалаца су те евет-ефендије у савременим политичким системима. Слични смо источњачком деспотизму кога је тешко ставити у оквире владавине права.

Због чега народ и интелектуалци ћуте?

Интелектуална елита има одговорност. Позив интелектуалца подразумева аутономан критички став и јавно изјашњавање о јавним стварима. Звање које има треба да буде полуга, основ како би дошло до промена у друштву.

Од деведесетих година интелектуалци ћуте, то је такозвана издаја интелектуалаца, како је изјавио Жилијен Бенд. Приметио је да су водећи немачки интелектуалци прихватили идеологију нацизма и постали промотери рата. Бојим се да се то нама догодило деведесетих година, наши водећи интелектуалци су прихватили тадашњу политичку идеологију. После пада Берлинског зида нису одговорили на промене, већ су ушли у политичке партије.

Србија је изгубила своје најзначајније тековине, постојали су интелектуалци који су заиста били вазали моћника, сваку најимбецилнију одлуку власти од деведесетих година до данас су увијали у правну форму. Затим, ту су и интелектуалци који као камелеони мењају странке, идеологије, ставове. Морамо поменути интелектуалце који су били у служби ратне или антиратне пропаганде, дакле профитери. Било је и оних спремних да зарад медијске промоције обављају најпрљавије послове.
Делујући на тај начин издали су и аутокомпромитовали позив интелектуалаца, тиме је потрошен сваки кредибилитет који су интелектуалци имали у Србији. Илустроиваћу то једним грубим примером – гарфитом – можемо га видети на многим факултетима, укључујући и Правни факултет, и који гласи За све су ово криви професори и академици притом се мисли на професоре који су ушли у политику, не на оне који су радили са студентима. Познат је и онај Бравар је био бољи.

Ови гарфити дају дијагнозу о чињеници да су интелектуалци у Србији пали на испиту. Данашња ситуација је само последица свега пређашњег. Све о вазалима и другима о којима сам говорио је препознато и видљиво и на данашњој политичкој сцени.

Када је реч о народу мислим да је он много мање крив. Показало се да је у пресудним ситуацијама, као што је бомбардовање, народ био изнад интелектуалне и политичке елите. Кривци за данашње стање и ситуацију су политичка и интелектуална елита.

Да ли је Србија улагала у своју интелектуалну елиту и да ли се њен положај мењао?

Интелектуалци су углавном били прихватани уколико су давали легитимитет одлукама доминантних вођа, од Милоша Обреновића до данас. Интелектуалци нису могли лако доћи до аутономне позиције, углавном су били вазали политичких моћника или су били маргинализовани.

То се додатно искомпликовало након 1945. године са комунистичком владавином. Комунисти су сматрали да је партија колективни интелетуалац и осуђивали су самостално мишљење. Разлог је подршка власти. То је пример диктаторске владавине где је био присутан острекизам, на кога се накалемио бољшевички антиинтелектуализам. То је наша традиција и полуге владавине тада успостављене су и данас на делу. Нема места за самостални критички суд и потребне су нам, као и на султановом двору, евет-ефендије.

Да ли је то разлог непојављивања интелектуалаца у медијима?

Стицајем околности сам писао колумне за „Блиц" и „Данас" крајем деведесетих година и тада сам могао ствари посматрати и из другог угла. Моја искуства су поражавајућа, медији су постали моћна полуга владавине. Од половине седамдесетих година је започета индустрија свести, односно могућност да се индустријски производи свест људи, као што се произведе материјални производи. Кључни механизам за производњу свести чине медији.

Зато се веома води рачуна о томе ко долази на директорска места, а последица је да независни медији не постоје. Невоља је и то што не постоје професионални медији. Запрепашћен сам био колико су млади људи препуштени сами себи, сами уче свој занат.
Такође, са сваком сменом власти доводе се одређени људи на директорска места у медијима и тако се добија одређена врста даљинских управљача којима се управља са одређених места. Резултат су медији који су билтени појединих партија моћних личности.

Својеврсни показатељ стања у медијима је бег људи из таквог посла. Реч је о људима који су стекли углед у медијима, а сами су изрекли најгори могући суд о својој професији. Медији су постали продужена рука политичке владавине, а одговорност људи у медијима је иста као и одговорност интелектуалаца.

Да ли је заступљена демократија или ипак демократија привида? Колико народ може да одлучује с обзиром на то да се саопштавају информације које одговарају владајућој страни?

Јасно је да постоје широке могућности манипулације и да демократија служи само као форма, оквир да се ауторитарна воља реализује.

Од деведесетих година присуствујемо некритичком односу према демократији, тај однос је стигао до апсурда и демократију посматрамо као лек за све проблеме. Заборављају се елементарне ствари, тако еминентни мислиоци од Платона и Аристотела су били са разлогом противници демократије.

Демократија је пуна слабости које лако могу прећи у њену супротност, рецимо ако се већина апсолутизује у демократији, она прелази у диктатуру већине над мањином. А историја нам често говори да је управо мањина, или некад појединац, у праву. Тако смо крајем деведесетих и после 5. октобра за наше вође гласали са преко 80% а они су нас водили у све дубљу пропаст. Дакле, већина није гарант умности и разборитости одлука.

Затим, демократија лако прелази у демагогију. Довољно је да се појави вешти манипулатор који ће завести масу, што је Аристотелов кључни аргумент. Такође, демократија је владавина некомпетентних, говорили су о њој као о владавини гомиле.

Демократија доводи до стварања медиокритета, даје се шанса и образованим и необразованим, умним, паметним и глупима. Најзад, демократија даје једнаке шансе и својим присталицама и противницима. Најдрастичнији пример је у Немачкој када је тридесетих година демократија дала шансу противницима који када су дошли на власт одмах је и укинули.

Веома је важно подсетити се и ових елементарних школских ствари, присетити се слабости демократије како бисмо лакше могли да их препознамо у манама демократије у нашем друштву.

Колико је наш политички систем деформисан?

Поменућу опет Аристотела, истраживао је различите политичке облике и говорио је о династеји као о комбинацији најгорих особина демократије и олигархије. Том комбинацијом добијамо династеју за коју је сматрао да је велика невоља и зло.

Бојим се да код нас након плебиситарног цезаризма, који је постојао у време Милошевића, и доласком досовске владавине ступа на власт и Аристотелова династеја.
Комбинација лоших особина демократије и лоших особина олигархије довела је до династеје и код нас. Династеја прелази и у оклократију, што у преводу значи владавина олоша.

Можемо ли отклонити лоше особине такве владавине? И да ли у Србији има неког попут Михаила Ђурића?

Рекао сам да су мудрији од нас ограничили власт моћних вођа градећи институције, а ми у Србији још увек те институције нисмо изградили. То су институције правне државе где се одлуке владара стављају под оквире права. Зато је важно да тежиште не буде у појединцу, већ у институцијама које су израз системског и систематског неповерења у носиоца власти, и које би значиле ограничавање власти.

Власт треба поделити тако да има равнотежу, да има истински плурализам. Код нас је заступљен плурализам у сингулару, плурализма нема иако има странака. Наравно, ту су и институције које гарантују слободе и права грађана. Треба да апсолвирамо неапсолвиране лекције из политичке историје. Ратови и кризе су нас враћали уназад, тај посао још нисмо обавили.

Што се тиче људи који нам могу помоћи, ту имамо други проблем. Постоји пежоративан однос према интелектуалцима, не само од стране власти, већ и од стране народа. У свим невољама од деведесетих година до данас најгоре је прошао тај слој, средња класа. Проблем је напуштање земље, огроман број људи који се бави интелектуалним радом је морао напустити земљу. Запањујући су подаци о броју тих људи. Остали смо без сиве масе. Као народ и као држава много ћемо се теже опоравити од тог губитка, него од материјалних и привредних разарања.

Људи попут Михаила Ђурића данас у Србији готово и да нема. Циљ реформа у основном, средњем и универзитетском образовању је да онеспособи младе људе да самостално размишљају и да се инкорпорирају у функције које им одговарају. Све је мање оних који имају етос, а то је јавно деловање засновано на јединству мишљења, говора и дела. Дакле, да оно што мислите имате храбрости да јавно изнесете и да сходно томе живите и делате, као и да сносите последице таквог деловања. Као што је и Михаило Ђурић учинио. Таквих је веома мало на јавној и на интелектуалној сцени Србије.

Шта мислите о једноумљу које влада у Скупштини Србије?

Са много разлога се о републиканској владавини говорило као о диктатури или једноумљу. У неким случајевима је данас веће једноумље, него што је било у комунистичкој Југославији. И у време једнопартијског монопола је било простора за аутономије слободе, у неким сегментима више него данас.

Политички плурализам не постоји, као што сам поменуо. Партије не препознајемо по деловању, програмима, ставовима, већ по вођама. То траје од деведесетих.
Фирерска партија подразумева вођу, око њега је осмишљени простор у који могу ући вазали, лакеји и такојевићи. У том смислу се не разликују од најауторитарнијих комунистичких партија. Када такви људи уђу парламет, јасно је да се ауторитарна структура утискује и у државу.

 

Да ли сте због јавног изношења ставова имали проблема?

Још као гимнзијалац сам читао дела Ноама Чомског и прочитао сам реченицу коју сам и тада схватио као упозорење, она гласи овако Интелектуалац ако није спреман да изджи пресију власти када критички говори о друштву, онда је боље да се тим послом и не бави. Са тим сазнањем сам дошао да студирам.

Велико искуство је за мене судбина Михаила Ђурића, млади људи имају истанчан осећај за неправду, сматрали смо да је то велико зло. Убрзо смо увидели да такав ангажман мора да повлачи консеквенце.

На срећу нисам имао никакве последице због свога деловања, сем суспензија 1998. године. Мислим да се то преувеличава и да те последице нису толиког обима колико се прича. Ако се човек сломи изнутра и прихвати поданички однос лакеја и вазала, мислим да то има много већу цену.

Разговор водила: Јелена Лешевић
Лектор: Марина Николић