Kraljevacka televizija, klikni za pocetnu.

КРАЉЕВАЧКА ТЕЛЕВИЗИЈА

redakcija.katv@gmail.com
Ибарска 10, Краљево

тел. +381 36 327527
тел. +381 36 327627

„Свесни су да ми кредите нећемо моћи да вратимо, они су само понављали сценарио који није код нас први пут примењен.

Стално понављам да се ми придружујемо већини колонизованих, поробљених земаља. “

На водећој позицији сваког успешног предузећа је човек који је имао храборости донети  веома важне одлуке. Претпоставимо да је исто и са успешним државама. Овоме се противе неки економисти тврдећи да нашој држави прети  банкрот, а неки сматрају да је наша држава већ банкротирала.

Саговорник Наше приче о економији је овога пута др Данијел Цвјетићанин, економмиста и професор Универзитета Сингидунум. Сматра да се банкрот догодио управо када су смањене плате и пензије.

Познати сте по озбиљним речима које јавно говорите и иза којих чврсто стојите, мислите ли да је то од пресудног значаја?

Наравно да је то важна особина свакога ко покушава да говори о општим проблемима, иако се проблеми не смеју више помињати ― сада су то изазови, јер у европском говору не постоје проблеми, само изазови. Према томе, пензије нису проблеми већ изазови, као ни социјални проблеми који су постали такође изазови. Тим изазовима треба неко да одговори.

Да ли су тачни подаци да јавни дуг свакога дана расте за осам милиона евра?

Ја не знам да ли је то тачно, ни како сте израчунали и дошли до тог податка. Могуће је да је то тачно, углавном истина је да је наш јавни дуг велики и истина је да је наш увоз много већи од извоза, отприлике око 20% и то не само ове године, него годинама уназад.

Наша потрошња је 20% већа од наше производње, то значи да се задужујемо сваке године за 20% онога што потрошимо.

Који су највећи проблеми српске економије данас?

Највећи проблем српске економије, и то годинама уназад, је што је привреда под страшним притиском политичара. Уместо да делује правни поредак ―  да политичари брину само о томе да ли судови ефикасно раде, да ли полиција ефикасно ради свој посао, да ли институције које треба да обезбеде уговоре и својину раде ефикасно, тј. да ли свако ко нешто купи, он то и плати ― држава о томе и не води много рачуна, већ се бави привредом и грађанима. На крају се испостави да политика усрећи своје партијске колеге, пријатеље, кумове и остале. Код нас је политика постала главни компонент привреде.

Колико је то опасно?

То је много опасно и то се види по догађајима који се дешавају. Нико се не усуђује да се бави привредним подухватима, осим ако има познанике у општинским и републичким структурама или у јаким партијама. Код нас се приведни подухвати увек ослањају на подршку и политичари им у томе помажу. Привлаче стране инвеститоре јефтином електричном енергијом, бесплатним земљиштем и тако даље.

 

Зашто је уврежено мишљење да смо као народ лоши управљачи и да би страни инвеститори били успешнији?

Морам рећи да и то уверење има упориште у многим стварима које су се до сада догађале. Да смо били добри управљачи не би нам се догодило да многа предузећа изгубе појам о привредном рачуну. Одједном се показало да велики број предузећа, тада друштвених или државних, има или превише радника или има лош производни програм, или има прескупу технологију, као на пример „Железара Смедерево“ па не може да изађе на крај са дуговима. Дакле, имали смо приведу која се непрестано ослањала на помоћ шире друштвене заједнице.

 

Претпостављам да говорите о социјализму, и како је могуће да се није правио пресек на крају године, да није било анализе свих послова?

Правио се пресек, али су се констатовали губици. Нека решења су подразумевала смањење производње или отпуштање радника, смањење плата, или мењање штаба који управља предузећем, а те тимове су постављале партијске структуре, као и данас, и то се увек показивало као друштвено неприхватљиво. А када је нешто друштвено неприхватљиво економска истина изађе на видело. То је тренутак када радници кажу: „Не тражимо ништа, тражимо само да радимо.“. У многим предузећима се то десило. Поствљени су огромни проблеми које друштво није могло да  реши.

Капитализам је ефикасан и зато што је страшно суров. У тој суровости има неку врсту правде, а та правда је да свако може да ради и покреће посао и своју пословну иницијативу у оквирима закона. У оквирима да оно што се купи мора и да се плати. Социјализам је дуго таворио и преживљавао на основу тога што се дугови нису плаћали, а кредите је уништавала инфлација. На тој основи не може да постоји предузеће.

Сада је подвучена цртаи испоставило се да многа предузећа не могу  сопственим приходима покрити сопствене расходе. Шта радити са таквим предузећима? Најчешћи одговор је да треба наставити са радом све док предузеће покрива бар варијабилне трошкове, односно  да оно што купи за ту годину може и да плати. То је предузеће пред гашењем и то је пут у крај. Тако се  задужује више од производеног, то није добро размишљање.

Затим, друго решење је продаја таквог предузећа, као што смо многе продали. Тако се измирују дугови. Али шта ако то није довољно и каква ће бити цена с обзиром на то да се многе фирме продају? Биће веома ниска, и тако су многе фирме код нас продате. То се није десило зато што нас мрзе, већ зато што се све одједанпут продаје и цена је онда багателна.

У једној од ваших анализа тренутног економског стања сте на тему задуживања изјавили како је Светска банка свесна да кредите нећемо моћи да вратимо, али да су узели у обзир природна богатства наше земље. Зашто су нам одобрили кредите?

То је добро питање. Свесни су да ми кредите нећемо бити у могућности да вратимо, они су само понављали сценарио који није код нас први пут примењен. Стално понављам да се ми придружујемо већини колонизованих, поробљених земаља. Можда могу рећи да смо се већ придружили, а до пре неколико година сам говорио да се придружујемо.

Они који су читали књигу Џона Перкинса  Био сам економски убица, имали су прилике да виде тачан сценарио поробљавања земаља у стварању Бриселског концензуса. Почиње се од економског поробљавања, у првој фази је циљ да се земља задужи  што више, а свакако много више него што може да врати. Онда се врши пристисак на владу да се кредити врате у већој мери, а знало се да неће моћи да их врате. Потом, преузимају се ресурси те земље.  Дивно је ако здужена земља поседује нафту као Венецуела, Ирак или поседује бакар као Чиле. Такође, погодно је ако је та земља важна као стратегијска рампа према земљама које су богате ресурсима.

Несумњив је интерес водећих светских корпорација да дођу у Србију, и они о томе јавно говоре. Такође, поробљавање Русије је задатак капитализма као система ― не зато што мрзе Русију, него зато што сматрају да ресурсима у Сибиру не треба да располаже једна држава, већ двадесетак корпорација које су лидери светске производње, и то је ван сваке сумње. Такве корпорације сматрају да су изабране да буду лидери светске производње, размене и целокупног економског живота, и да због тога на мирољубив начин или, чак, светским ратом, морају доћи у посед сибирских ресурса. Они сматрају да је то њихово природно право.

Шта ће се са нама десити у том случају?

Наша невоља је што велики број грађана сматра да је боље да странци управљају нашим ресурсима. Врло често се могу чути мишљења  да сви једва чекају да дођу Немци и управљају ншим фирмама, то се може чути и у земљама региона. Такође, сви једва чекају Арапе и Дубаи у Београду, јер га за 20-30 година нисмо могли сами изградити. Сами не можемо изместити железничку станицу, иако се то први пут помињало приликом отварања моста Газеле, када је друг Тито потпуно оправдано изјавио да треба изместити железничку станицу. Од тада живи та идеја и природно је да се јавила идеја о страном капиталу помоћу којег ће се то извести.

Сви знамо да када странци преузму решавања како се то завршава. Имамо пример Никарагве, која има мало бољи друштвени производ од нашег, затим ту су примери Боливије, Колумбије, тако видимо како се уводи диктатура.

Морамо узети у обзир да када је у питању капитал, Америка нас не види као Данце, Холанђане, или Финце, већ као реметилачки фактор. Нас Србе чини нервозним наша судбина Индијанаца, а Американци су већ показали како могу да истребе читаву једну расу само зато што су проглашени реметилачким фактором. Невоља је што многи не верују да ће се то догодити и у 21. веку, али случај Либије и силних несрећа које су направиле америчке службе и у Јемену, Сирији, и на целом простору Блиског истока. То нас чини нервозним партнерима јер смо свесни да Србија није партнер попут Холанђана, Данаца, већ да смо партнери попут Либије, Ирака којима је  вероватно намењено бар масовно редуцирање, ако не и истребљење.

Ово је веома мрачна анализа, али уз све околности то је наша слика из огледала. Погледајте холивудске филмове, сви су пропагандног карактера, било да су акциони или љубавни. Они стварају о Русима и Србима слику која смета њиховој цивилазацији. Према томе, улазак америчког капитала за нас има посебан значај.

Ово је анализа њихових ставова о нама, а када би то биле прогнозе то би било заиста страшно. Али по свему што видимо у литератури, економији, војној доктрини, у медијима то је гурање нас у примитивизам који води истребљењу. Ја се наравно надам да то неће бити прогноза, а они нека нам објасне да њихова слика о нама није таква.

Нисам спомињао политички цинизам којим се нама обраћају као да смо племе урођеника. Разговарају са нама језиком насиља и тиме буде код нас  мишљење да ће се једино насиљем такви односи моћи променити.

Какав имате утисак о борби актуелне власти са таквим проблемима? 

Не бих да поштедим ову власт критике, али морамо знати да главне одлуке они и не доносе. Страни саветници саветују нашу владу, а одлуке доносе велике корпорације у Сједињеним америчким државама и Европи. Срећом те велике корпорације нису сувише сложне па се у пукотинама њихових интереса могу уденути и интереси слабијих. Ти господари светских економских токова ― банкари ― доносе све крупне и важне одлуке, почев од светских интеграција, финансирања, и о периодима велике потрошње. Ми смо, било нашом вољом или не, у периоду огромне потрошње. Од 2000. године до сада политика је Задужи се, продај и потроши. Ако не одобре кредите онда можемо продати цементаре, тако смо продали МОБТЕЛ, ускоро ћемо продати и предузеће „Телеком Србија“ потом ЕПС. Сада су дошла на ред велика пољопривредна предузећа.

Шта мислите о продаји фирме „Телеком Србија“­­­­?

Против сам, наравно, јер је то најрентабилнија наша компанија. А други разлог је што држава себе сматра неспособном да управља том компанијом, али се не сматра неспособном за управљање новцем који ће се добити од продаје.

Зашто се о продаји „Телекома“ не расправља на телевизијама са националном фреквенцијом?

Зато што би свако разумно објашњење указивало да то предузеће не треба продавати. Познато је да је витални интерес Србије војни савез са Русијом, и тај интерес је огроман, јер смо у том случају  заиста безбедни. Такође, Русија прихвата нашу робу ― не зато што нас воли, већ зато што јој наша роба одговара.

Основни проблем је што влада не дозвољава да се привреда развија, дакле, није проблем што не подстиче привреду довољно, него што уопште не дозвољава развој. Ко није заштићен од државе на диригованом тржишту, он нема шансе.  Размислите да ли би неки други инвеститор могао да изгради неки други пројекат попут Београд на води, или да дође неки конкурентни произвођач аутомобила који би парирао фабрици „Фиат“. То не би било могуће јер је држава подржала ове пројекте, и финансијски и на друге начине. Тако се у спрези са влашћу и са партијом на власти могу правити велики послови, али то није тржишна привреда или сналажење, већ је то командна, диригована привреда.

Шта мислите о мери смањења плата и пензија у јавном сектору?

Обратите пажњу да морамо бити веома опрезни у оцењивању, мада сам ја изјавио да је то банкрот државе пред пензионерима. Држава није хтела да банкротира пред међународним и домаћим банкама, и није желела да ради репрограм дугова и развојни програм.

Држава је могла да престане са задуживањем и наком 7-8 година да почне да враћа кредите. Слично је урадила и грчка партија Сириза, и Ви сте поменули да је Грчка тако поступила. То је нешто на шта ће Европа и банке, у крајњој линији, и пристати када се узму у обзир све могућности експлозивних дестабилизација у Грчкој, на Блиском истоку, Балкану, Украјини.   

А да ли је требало смањивати плате и пензије је компликовано питање. Ако нема новца, ако су државни приходи недовољни да се исплате плате и пензије, онда их је требало смањити.

 

Како када постоји податак да је уштеда на месечном новоу 210 000 000 евра?

Оставите прорачуне разних економиста који сматрају да је то права ситница. Па пензије нису смањене јер неко мрзи пензионере. Није то у питању. Када погледате укупне расходе државе, видећете да се највећи део троши на субвенције за пензије и на плате радника у јавном сектору. То су две највеће ставке.

Иначе, у америчкој литератури се метод Пиночеа истиче као најбољи пример транзиције. Он је укинуо пензије, отпустио огроман број радника, многе је и убио. Када се заведе терор у држави плате и пензије се и не помињу. Време окупације државе сви памте по страдањима и смрти. Пиноче је тако лепо искористио такав период за фискалну консолидацију. Овај модел није само у Чилеу примењиван, већ и у многим другим земљама.

 

Да ли је економска политика садашње владе једина могућа?

То је тешко питање пошто је насиље први, последњи и једини метод којим поступају поменуте светске корпорације. Када би економска политика била другачија у првој фази би била блокада, затим увођење виза, онда забрана извоза и увоза, а ако не одустанемо следи бомбардовање.

Дакле, пробали смо да се отргнемо, али смо проглашени непријатељима човечанства. Другим речима, влада нема много простора осим да ради шта јој је речено, уз вођење маркетиншке кампање како би остала на власти што дуже.

Шта мислите о политичком маркетингу од кога се и не види права економска политика власти?

У овом тренутку права економска политика обхвата смањење потрошње и прилагођење потрошње производњи. Притом, не дозвољава се производња.

Када је Европа зауставила Јужни ток није мислила на интересе Бугарске и Србије. Европска унија то није дозволила и то могу разним еуфемизмима покривати и рећи да Јужни ток није у складу са спољном политиком ЕУ. А у складу са спољном политиком Европске уније је наше сврставање у противнике Русије и јуришнике на Сибир. Тако је Хитлер захтевао од поробљених народа јуриш на Стаљинград.

Значај Србије је веома битан јер се води питање хоће ли Србија ући у састав НАТО-а и хоће ли створити од нас јуришнике на Сибир, уколико не успеју да разоре Русију изнутра.

Морамо знати да смо под великим притиском великих корпорација и сваки тај терор има манифестације са релативно малим бројем жртава у људству. Мада, узевши у обзир уранијум и разна малигна обољења можда можемо и рећи да нас масовније убијају него што мислимо. Не бх да ширим алармантне и паничне вести, али када се удвостручи број умрлих због бомбардовања то значи да има и таквих индикација. О томе нека говоре они који су за то стручни.

У економском смислу имамо подређивање интереса периферије интересима осовине и центра. То видите и у земљама у окружењу.

Мислите ли да је садашња економска ситуација последица одушевљења којим је дочекан капитализам?

То је смањило отпор и капитализам јесте дочекан са одушевљењем. Разлог за то је снабдевеност тржишта ― оно што данас постоји у тржном центру „Ушће“, „Меркатор“, „Меркур“ и у другим великим објектима. У градовима из унутрашњости таквих центара нема јер тржиште у унутрашњости није довољно велико. Та снабдевеност је људе одушевила.

Ово није неолиберални капитализам. У питању је антилиберални капитализам, јер се ипак све диктира. Једино су странци заштићени. Народ то с љубављу трпи јер би у супротном пала потрошња и за 30%, а снабдевеност би била веома мала. Када би сада свели асортиман на неколико производа, мислим да би била општа побуна. А када би се смањила снабдевеност и потрошња свела на оно што произведемо, јавни дуг би нестао. Али то је немогуће јер би потрошачи то доживели као гори атак од немогућности да школују децу, да се лече, од тога што губе радна места. То је жртвовано како би велики тржни центри били пуни, јер је народ задовољан када види то шаренило робе.

 

Да ли је динар прецењен и ако јесте коме то одговара?

То је теже питање за економисте, али се сви слажу да је прецењен. Динар је у тренутку када је почео функционисати после 2000. године био 60 динара за евро. Општи ниво цена је од тада повећан бар 6-7 пута, а страна валута, тј. евро је повећан два пута. То одговра увозницима, страним привредницима који нама увозе, али и свима јер пружа неку стабилност.

Ако би вредност евра увећала, повећали би се и дугови и нестабилност, а то би упропастило и многе који увозе, прерађују и продају. Такође би то изазвало и инфлацију. Девизни курс има задатак да чисти тржиште. Тај курс је одржаван на вештачки начин јер стране банке шаљу евро осталим банкама, а када би то престале курс евра би одмах скочио.

 

Водитељ и новинар: Марина Миљковић Дабић

Текст уредила: Марина Николић