Kraljevacka televizija, klikni za pocetnu.

КРАЉЕВАЧКА ТЕЛЕВИЗИЈА

redakcija.katv@gmail.com
Ибарска 10, Краљево

тел. +381 36 327527
тел. +381 36 327627

„Без морала нема политике, нема вредности. Без тог етичког концепта не постоји ништа.

Тај етички концепт бране и све велике светске религије, он се нигде не доводи у питање. Њега брани и политика која иде у корак са моралом, као што каже Платон: Политика и етика ― две  рођене сестре. “

Гост наше емисије био је драмски писац Синиша Ковачевић. Потписао је велика филмска и серијска остварења, попут филма Синовци, Боље од бекства и серије Горки плодови, док се у Народном позоришту у Београду недавно прославила десетогодишњица извођења представе Велика драма која је по тематици и врхунском извођењу потврдила свој назив.

Вишеструки је добитник Стеријине награде за позоришне драме Јанез, Ђенерал Милан Недић и Ново је доба. За позоришна остварења Краљевћ Марко, Свети Сава и Рави добио је награду Бранислав Нушић. Обогатио је телевизијски драмски опус многим драмама, од којих је Свечана обавеза уврштена у пет најбољих ТВ драма икада снимљених.

Предавао је драматургију на Академији уметности у Београду, док га није, како каже, отерала Болоњска конвенција која је знатно скратила и осиромашила програм студирања.

Често изазива чуђење његова одлука да се бави политиком, с обзиром на то да је остварен и у професионалном и приватном животу. У том случају даје одговор да човек нема права да буде срећан ако су људи око њега несрећни. Господин Синиша Ковачевић оснивач је политичке партије Српски отаџбински фронт о чијем ће нам програму и плановима говорити.

Како објашњавате то да нам је узречица постала реч катастрофа?

У животу се смењују лепе и срећне године, а животни календар је испуњен црвеним и црним датумима, оно сиво се и не рачуна, заборави се, иако то сивило чини већину живота. На црвене датуме можете и сами утицати, то су тренуци среће, љубави, одлазак у биоскоп и лепи моменти. На црне тренутке се не може тако много утицати.

А ми се као држава и нација налазимо у једном катастрофалном стању. Црни дани су се наслагали и никако да прођу, притом је основни проблем недостатак наде. Позната је библијска прича о седам мршавих и седам дебелих крава. Ако је у питању космичка правда која задеси сваки народ ми смо избројали наших мршавих седам крава, а потом је наишла и осма, још мршавија, па девета, а сада их пред нама има толико да смо и престали да бројимо.

Народ треба да буде свестан и властите одговорности, то је мој народ и обожавам га, али сам и свестан свих компаративних хендикепа. Ружичасте наочаре могу бити телевизија са истим називом, или шоу Парови, или сакривање чињенице да нам је здравље нарушено. То је ствар интелектуалне одговорности, која може бити мултиплификована ― са појединачне подигнута на општи ниво, а може бити и појединачна. Народ  не воли да чује да живи лоше, али утолико горе по народ. У овој земљи су добри ретки успеси наших спортиста и колективна солидарност коју повремено покажемо у одређеним тренуцима. Шта је у овој земљи добро? Чињеница је да нас  годишње 35 000 више умре него што се роди, и да нас око 35 000 младих, најбољих, биолошки најпотентнијих људи напусти и оде у иностранство. Ову земљу напусти око 60 000 душа, било према гробљима или према границама. О томе се мора говорити. Сваки проблем који се избегне, иза угла сачека још страшнији и скандалознији.

Сваког дана у Србији метафорички падне један авион, десетине људи губимо свакодневно. Морамо сазнати и шта се догодило са председничким авионом, ако нисмо сазнали шта се догодило са хеликоптером. Тек када се неопрезно изјасне, сазнамо у каквој смо ситуацији. Таквим изјавама смо сазнали да Србија има само два хеликоптера, од којих је један срушен и страдало је седам несрећних живота, такође, сазнали смо током поплава да су ангажоване ОБЕ амфибије, дакле каква смо ми држава?

У овој земљи нема више осмеха, нико се не смеје. Ово је општа пропаст нације која је изгубила државу у форми која је некада подразумевала суверенитет. Без стида нам премијер говори да све зависи од одговора ММФ-а, Светске банке. Немамо ни спољни ни унутрашњи суверенитет, то се ни не крије. У нашим уџбеницима нема више Ђуре Јакшића и његове Отаџбине, нема Змајевих Светлих гробова,  нема Дучића, Ракића, Шантића и то је идентитетска лоботомија.

Српска дијаспора је већа од матице. Српска дијаспора је формирана у три врсте, у три прстена. У првом, регионалном, је изложена угњетавању држава бивше Југославије. Потом у другом, европском, који обухвата Беч, Париз у којма живи преко 100 000 Срба. И прекоокеанска дијаспора која веома бројна. Ми смо несрећна нација која попут Мађара некада или Ираца има већу дијаспору од матичне земље.

Знате у каквом су стању правосуђе, просвета и да смо обезвредили двеста година српске високошколске традиције увођењем Болоње, која је, уз моје извињење и дужно поштовање трактористима, факултете довела на ниво тракторског курса. А најреспектабилнији универзитети не примењују болоњски вид школовања.

Банке су код нас попут најгорих зеленаша, попут лихвара. Прошле године је скоро две милијарде профита изнесено из земље. Који произвођач постоји у Краљеву? Вероватно купујете у „Меркатору“ и томе слично. Профит иде у матичну земљу свакако, то јест у Словенију.

Зашто је ситуација катастрофална? Из једног необољшевичког, неокомунистичког модела у коме се није препознавала модерна политичка збиља ― а то је пад Берлинског зида ― преведени смо у један други, још гори лоповски систем, потом у трећи ситем, концептуално лош. Изабрали смо људе чији интелектуални, политички, антиципативни потенцијал није довољан да се води фабрика дрвених чешљева, а камоли држава. Основна идеја је да радно способни Срби буду запослени код странаца. То је којештарија.

Кажу да се за свет 1989. године и завршио двадесети век, тј. падом Берлинског зида, а ми смо кренули уназад. Како видите ту годину, као прекретницу или је суноврат почео раније?

Ми имамо прилично несрећан двадесети век, а суноврата има разних. Оних у којима нисмо ми партеципирали, нисмо произвели пропаст, као што је случај са Првим светским ратом. Једној државици је наметнута жестока војна интервенција, Аустрија каже да Србију треба окупати челиком, што је монструозно. Чувена је и Пашићева реченица: Спаса нам нема, пропасти не можемо. У тој историјској збиљи Србији је рат наметнут, као што је окупација свих већих градова трајала четири године, то људи не знају толико.

У краљевачким школама се учило по аустријским програмима и из аустријских уџбеника. Доведени су учитељи из Баната, Хрватске, Словеније који су знали српско-хрватски. Београдским улицама су шетале патроле, постојао је полицијски час, осам вешала је постављено испред хотела „Москва“. Дакле, колико год знамо о Другом светском рату, толико недовољно знамо о Првом светском рату.

Партиципација нам је била наметнута, а крај двадесетог века просто нисмо препознали. Ту је и огромна одговорност Милошевића и људи око њега, у пвом реду мислим на брачног партнера, а и на оне који нису имали храбрости да му кажу да је  срушен Берлински зид.

Постоје ситуације када једна реторска фраза може променити историју. Замислите да је Милошевић на Газиместану тада изговорио: Даме и господо! А он се обратио другарицама и друговима.Такође, замислите да је изјавио да ће бити расписани први вишестраначки избори у Југоисточној Европи. Како би се тада историја на овим просторима одвијала?! Али то су лањски снегови и о њима не треба разговарати превише.

Зато је нација, народ и држава, одговорна какву елиту бира, да ли је у питању елита која препознаје историјске феномене. Политичка елита је дужна да кроз синтезу и анализу антиципира политичке догађаје, да њима иде у сусрет ― а не да их прати, да их креира ― а не да трпи последице. То нико није радио, а ни ови који су данас на власти немају могућност антиципације, нити знају каква је историјска и политичка одговорност пред њима. Такви људи су провинцијалног нивоа свести, и  никако не могу да буду премијери или министри, нити да преузму одговорност за осам милиона људи.

Да ли народ бира политичку елиту?

Све мање, нажалост. Велики теоретичар медија, Маршал Меклуан, је још шездесетих година прошлог века рекао да је јавно мњење само тесто у рукама вештих пекара. Од тог теста се може правити било шта.

Колико год се манипулише народом, колико год је наш народ склон забораву, и прилично је пријемчив за разне спинове, ипак у једном тренутку дође до историјског отрежњења.

Сећате ли се на каквој платформи је дошла на власт данашња влада? То је била потпуно супротна платформа данашњој, а митинг је одржан у Косовској Митровици. Обећана је индустријска зона од Новог Сада до Београда, такође је требало да се производе авиони у Панчеву, а мерцедес да буде возило које ће сви возити. Обећана су и радна места за Обреновчане. Дакле, ниједна од реторских фраза није испуњена.

Увек постоје режимлије, затим они који певају режимску терцу и медији који покушавају да бране част властите професије бавећи се информацијама на правилан начин. Сада је проценат таквих медија веома мали, заправо никада није био мањи. У време највеће Милошевићеве моћи и најригидније власти могли смо на телевизији  Студио Б или Б92 гостовати и говорити, а да не говорим о телевизијама ван Београда, њих је било много више. Било је бар пет опозиционих новина. Сада је све сведено на три медија, од којих је један електронски и у којима се понегде може наћи критика. А медији су ту да би критиковали власт, да постављају питања, да буду камен у ципели.

Ко је сменио легитимно изабраног председника Америке Ричарда Никсона? Двојица новинара. Медији треба да се баве истраживачким новинарством, да откривају политичке афере, да помогну јавности да дође до неких одговора које би свака власт радо сакрила. Медији треба да памте, и одређена архива законски треба да се чува у свакој медијској кући. То је колективно памћење.

Ако сте новинар и ако се бавите медијима имате моралну одговорност. Нарочито ако сте политичар. Не могу да у изборној кампањи промовишем вегетаријанство, како је то једини поглед на свет, да не треба носити ни кожне ципеле, одећу, а када дођем на власт послужим печење на градском тргу. Постоје моралне норме које држе небески свод.

Без морала нема политике, нема вредности. Без тог етичког концепта не постоји ништа. Тај етички концепт бране и све велике светске религије, он се нигде не доводи у питање. Њега брани и политика која иде у корак са моралом, као што каже Платон: Политика и етика ― две  рођене сестре.

Ниједна партија у политичкој кампањи не говори о продаји природних ресурса, и у изборној кампањи сви говоре супротно својим делима које чине када дођу на власт. Тако је садашња власт била против приватизације ЕПС-а и против продаје предузећа „Телеком Србија“. Како тумачите ове преокрете у ставовима?

У српској политици нема морала. Веома је мали број политичара који нису правили толике политичке обрте. На пример, из каквог политичког гнезда су настали данашњи напредњаци. То је коректива. То је нормално и на индивидуалном и на колективном плану. Али је то дијаметрална, супротна творевина. Они су подносили кривичне пријаве против оних који су намеравали да продају предузеће „Телеком Србија“ а сада ће га они продати, а продаће и небо, ваздух, воду. Ускоро истиче забрана продаје земљишта странцима, тачније 2017. године. Поново ће бити исто стање као у време Аустро-Угарске, пролазићемо поред војвођанских њива које нису наше. Бићемо срећни ако нам деца са завршеним факултетима раде код Арапа или Холанђана као надничари или магационери. Недостају нам политичка одговорност и свест.

Не могу разумети зашто се продаје предузеће „Телеком Србија“ које је веома  профитабилно. То се чини како би се пензионерима вратили одузети проценти пензија и како би поново гласали за исту власт. То је као када бисте продали краву како бисте купили литар млека. То је разлог зашто се стално користи израз катасртофа.

Ово је тиха окупација, ми имамо имитаторе власти. Прави владари су у светским банкарским институцијама, као и страни амбасадори.То је сваком добронамерном човеку више него јасно. Налазимо се у колапсу и политичком и културолошком провизоријуму.

Сада нам се причају приче о Београду на води који ће препородити Србију. Какве то има везе са Краљевом, Сомбором или неким другим градом? Чак и аутор макете не зна шта се налази у којој кули, на видео-инсталацији нема пристаништа, Београд на води је превидом свог аутора остао без пристаништа. Да би се заувек променио урбанистички изглед једног града потребни су мисаони системи на којима раде генерације. Њујорк је свој Централ парк веома дуго радио, сваки камен је обележен, тачно се у квадратни инч знало колико ће обухватити водене површине, а колико ће бити травнатих површина. Направиће се огроман хотел који ће имати 50 спратова, а остало ће се оставити за будуће генерације.

Може ли неко показати на макету зграду Националне опере, зграду која Србија као европска земља једина нема, или библиотеке, галерије, амбуланте? Не, још увек се двоуме око облика централне куле. Не може се веровати докле се у политичкој грабежи да се остане на власти може ићи. Зато смо ми основали Српски отаџбински фронт како би показали да постоји група људи која је у својим професијама и животима оставила значајне трагове и која може спојити принцип одговорности и иза себе не оставити смрдљиве трагове.

Мени политика није излазак из анонимности, мени политика не може променити социјалну матрицу јер живим солидно у односу на остатак свог народа. Ова спирала пропасти нема краја и зато треба успоставити један политички институт попут Српског отаџбинског фронта који може спојити одговорност, морал и политику.

Било је случајева професионално остварених људи попут министра Тасовца, па га ипак критикују људи запослени у култури. Због чега народ Вама да верује?

Он је изузетак од правила, и ја сам га дочекао са радошћу али је он моје велико раочарање. Не знам зашто народ треба мени да верује, осим тога што иза себе нисам оставио укаљене крајеве, и о томе говори моја биографија. А ту врсту ризика народ треба да преузме на себе. Ја не могу да убедим народ да сам спреман на жртву, да сам поштен човек и да у овај посао улазим због вишка одговопрности, и дубоко укорењене потребе  да се помогне.

Можете ли бити срећни ако сте окружени несрећнима, може ли се играти коло на сахрани? Један од обичаја у Војводини је да уколико се догоди смртни случај у комшилуку и свадба се отказује јер није пристојно да се из околних кућа чују тамбураши. Сада те емпатије више нема. А како ће народ да ми верује не знам, ја нисам ништа ново ни на културној ни на политичкој мапи Србије, тако да се моје уметничко и политичко порекло зна. Нека се определе да ли ће веровати мени или Вулину, Дачићу. То је ствар избора.

Кога видите као пример из историје који је стављао опште добро изнад личног добра?

Могу нвести веома много примера. То су, нажалост, примери из бољих времена када су Срби били бољи Срби и када је систем вредности био другачији. Са системом су се кварили и Срби, није било никакве корективе.

Нушићу ни у једном тренутку није пало на памет да свог сина јединца пошаље у иностранство и спаси га мобилизације, његов син је чак отишао у рат као добровољац и погинуо у рату. Милан Ракић, као већ значајан песник,  унук двојице академика, и високо позиционирани чиновник у Министарству иностраних дела виђен као будући министар, отишао је да комитује на Косову. Колико је само задужбина у „Кнез Михаиловој“ , шта су оставили капетан Миша Анастасијевић, Никола Спасић, и други! Данас они који су богатији нису ни чесму сазидали, већ су се потрудили да новац што пре изнесу из земље.

Опоравак земље подразумева веру у властити потенцијал и моралну обнову. Онолико времена које је проведено  у неморалу и каљугама корупције, толико је потребно и да се човек усправи. Не може се човек одједном пробудити поштен након двадесет  или тридесет година гордог посртања. Друга ствар је да Србија мора вратити веру у сопствени поотенцијал и могућности. Србија има изванредне људе, предузимљиве, вредне, а доказ за то је њихово сналажење у иностранству.

Погледајте до каквог пароксизма, до каквог степена економске наказности су довели земљу. Неком Данцу, Корејцу се даје 10 000 евра за свако радно место. Зашто се тај новац не да неком Србину, неком Краљевчанину?  

Познато је поређење да Вам Србија личи на Андерсенову бајку у којој нико не сме рећи цару да је го зато што су кројачи измислили да само паметни људи могу видети одело на цару. Видите ли крај ове бајке?

Наравно да видим. Појавиће се петогодишње дете  искрено у својој космичкој честитости да каже да је цар го. Онда ће сви фарисеји схватити колико је лицемерје, подлост и глупост. Изрека каже да ничија свећа није заувек горела, и сетите се до ког степена моћи је Милошевић могао да изгради властити култ деведесетх година, а само две-три гоине касније тај мехур од сапунице је пукао и завршио је у Хагу.

Ситуација се у политици врло брзо мења. Неко обожаван се може вући кроз каљугу. Тако је и сада, мора доћи до отрежњења, када човек схвати да је гладан, да је пред позицијом моћи немоћан. Притом може се трпети гладан, али ако је дете гладно, а притом фрижидер  празан више се не може трпети. Где су ти мерцедеси, канали Дунав-Егејско море, где су запошљени млади људи? Да је Милошевић имао ту врсту прагме и мирно 1996. године одустао од власти, данас би опет он био на власти.

Немојте мислити да политичка свећа неће догорети садашњој власти. Свачија је догорела, па ће и њихова.

Мислите ли да се они који се возе у аутомобилима са затамљеним стаклима плаше слика које могу видети ― затворених фабрика, напуштених њива? Живите у сремском селу Сурдук и кажете да у околини има десетак напуштених села, шта мислите како се осећају када то виде?

Не знам, то морате њих да питате. Те људе не знам, са њима немам никакав контакт, они не долазе у позориште, а ја не одлазим на места на којима се они окупљају, тако да о тој врсти одговоности и погледа на свет они су прави саговорници. Ја само знам да ја са осећањем стида и нелагоде пролазим до свог села, не кроз баш десетак, али кроз четири напуштена села. У тој прелепој и преплодној Војводини у којој нико није био гладан ни у време Сулејмана и његових похода ка Бечу, а сада има на десетине народних кухиња. Данас кућа од сто квадрата са котобањом вреди 3 000 евра.

Данас је заступљен један парадокс, градови су пуни усамљених жена, а села препуна усамљених мушкараца. О томе нико не размишља. Овде се размишља о Европској унији, која исказује отворени анимозитет доведен дао презира.

Кажу да опредељење ка Европској унији не зависи од нас, већ од њих.

Наравно да не зависи од нас, у овом тренутку ништа не зависи од нас. Ја не говорим пежоративно о цивилизацијским тековинама Европе, него о мегадржави која се оформила око германског концепта. Некада се по идеју и мисао, став и језик ишло у Москву, а сада у Брисел. Немачка одлучује о свему, укључујући и ко ће бити премијер у великим државама, попут Италије.

Гермнска мегадржава је успела сада оно што није успела у два светска рата, а то је да се направи великогерманса творевина која садржи све државе, осим Велике Британије, које су марширале на Москву и Стаљинград.

Са друге стране ту је прелепа Европа коју чине Зола, Иго, Черчил, де Гол, то је Европа демократије која поштује људска и мањинска права, она брине о радним и хигијенским навикама. То је Европа којој ја тежим. То Србији треба, али улазак у један државни апарат који ће нас удавити и угушити никако није добар, тај простор нама не прија и нисмо добродошли. Сада је тек Ивица Дачић смогао снаге да нам саопшти неке податке, нама је истина дозирана у веома малим количинама.  Немци нама поред Бриселског споразума траже да изградимо тврђаве уместо граничних прелаза, да то не буду више контењери, већ да гранични прелази буду од тврдог материјала. На крају ће нам тражити свадбарину, право прве брачне ноћи и тако даље.

Зашто на овај начин доживљавамо Европску унију када нам је кроз историју показано да су се распале и монолитније уније или заједнице?

Не знам, моје је да упозоравам да ниједна мултиконфесионална и мултинационална империја није опстала. Као држава и као народ смо неколико пута били у неким империјалистичким  системима. Били смо толико година под Отоманским царством. Више смо били у истом државно-правном систему са неким човеком из Египта и Јемена, него са Словенцима.

Чак се и Аустро-Угарска империја распала на толико делова, затим у каквом је стању Велика Британија данас, затим Совјетски савез; распашће се и ова унија, у историјском смислу то је питање тренутка. То што је требало да буде монетарна унија се претворило у једну бриселско-берлинску аждају која одлучује о производњи, продаји, куповини. Октроисано је све шта се могло октроисати, од људских права, преко парада које се могу организовати, са ким можемо имати пријатељске односе у свету, а с ким не можемо, и тако даље. То је политички и економски караказан, који је као такав осуђен на пропаст и то ће се догодити много брже него што еврофанатици мисле.

Које бисте још важне ставке из Вашег програма поменули?

Нисмо поменули реформе Устава које су неопходне. Постоји парадокс да се бира председник на општим изборима, а да он има овлашћења мања од овлашћења енглеске краљице. Ако су председничка овлашћења толико миноризована, онда је довољно да се председник бира у Парламенту.

С друге стрне ако бирачко тело садржи око четири милиона људи, онда није потребно да имамо 250 посланика. А ако постоји потреба за демократском земљом, онда је морамо регенализовати.

Мора се поново увести редовно служење војног рока, јер имамо око 5 000 војника, од којих је 1 500 жена. О женама имам фантастично мишљење и тврдим да су бољи део човечанства, али тврдим да нису за војску. Европа захтева да кажемо војникуша или солдатуша. Елем, окружују нас државе које су увек исказивале одређену врсту иторијског анимозитета, као и ми према њима да будемо објективни. Такође, то су државе које исказују и територијалне аспирације. На пример, ту су наша искуства са Бугарима, са Албанцима, Мађарима, Хратима, а немамо војску. Ону врсту војске коју смо имали некада данас имају и Холандија и Аустрија која није хтела да професионализује своју војску.

Некада се одлазак у војску у Србији више него женидба. Ја нисам неки милитант, али тако се упознавала отаџбна и људи, училе су се вештине одбране и тако даље. Сада тога више нема.

Такође, залажемо се за укидање аутономије Војводине. На 60км имамо два премијера, две владе, два парламента. Ја сам Војвођанин, и нисам аутономан у односу на Београд, моју културну матрицу, мој језик, патријарха. То је политички аутизам који треба укинути што пре. Не можете укинути мисао, став, лепоту Војводине, и то што је културолошко, гастрономски феномен Војводине, али накарадну административну Војводину морате укинути. Ако је то аутономија из 1848. године ― патријарха Рајачића и војводе Шупљикца онда је та аутономија умногоме октроисала права многих мањина која се морају поштовати. Ако је то аутономија крвавог генерала Рукавине који је протерао и побио Мађаре, Немце и пбио неколико десетина хиљада Срба, онда ја нећу да учествујем у тој врсти историјског фалсификата.

То су те промене уз реформу школства, правосуђа, спорта који се претворио у Аугијеве штале, нешто што је некада било лепо и што је Бог човечанству дао да ужива, као и у култури. Сада нам деца немају где да тренирају, или не могу отићи нормално на утакмицу. У време Тита смо могли много спортова да тренирамо и да ништа не коштају, а данас без 12 000 динара месечно дете у Београду не може тренирати одбојку.  

Треба да се помене да је престониоца државе без иједног музеја, културна понуда је сведена на шоу Парови и на силиконксе певачице. Ја немам ништа против  њих, даљински је најдемократскија справа на свету, треба и таквих да има, каже Лао Це: Нека цвета хиљаду цветова. Али мора постојати избор и понуда.

Колико имате жеље за радом у оваквој држави?

Ја морам да радим, ја живим да бих радио и радим да бих живео. Нисам био довољно мудар да отворим неку кафану, грађевинску фирму или фотокопирницу, бар. Ако вас Бог благослови неким даром, ви немате право да тај таленат игноришете. То је мој избор и мене је то за ових тридесетак година и издвојило из гомиле и обележило.

Такође, ја се бавим послом који је благословен и по томе што ако снимим филм, серију или напишем позоришну драму, ја онда стотинама хиљада људи могу поставити одређена питања. Уметност је ту да пита, као што је наука ту да даје одговоре.

Радићу док будем могао, док будем радио квалитетно и да то буде на одређеном професионалном, уметничком, и интелектуалном стандарду који сам ја себи поставио. Ваљда ћу и сам приметити кад треба да се повучем.

 

 

Новинар и водитељ: Марина Миљковић Дабић

Текст уредила: Марина Николић