Kraljevacka televizija, klikni za pocetnu.

КРАЉЕВАЧКА ТЕЛЕВИЗИЈА

redakcija.katv@gmail.com
Ибарска 10, Краљево

тел. +381 36 327527
тел. +381 36 327627

Новинар који је писао у готово свим престижним новинама друге Југославије, стваралац више од две

хиљаде једночасовних емисија и три игране серије, Вања Булић каже да му је новинарство обележило живот.

Аутор је збирке прича Како сам гајио близанце, романа Тунел, Ратна срећа, Досије Богородица, Деведесете, и многих других. Бестселери Јованово завештање и Симеонов печат дело су Вање Булића.

Био је гост Краљевачке телевизије и говорио је o својим делима, животу и занимљивим анегдотама. Као и увек када гостује, унео је оптимизам и подсетио нас на важност породице, на богатсво књига и размишљања.

Када су моји близанци били у основној школи, као тему на писменом задатку један је писао о мајци, а други о мени, рекао би: мој тата је новинар, водитељ и родитељ. Добро је описао, ово треће, родитељ, је најважније.

 Да ли је онда ваша најдража функција то што сте отац?

 Јесте, и мислим да је свима то најважнија функција. Највише времена, уколико нам је породица приоритет, и уколико је реч о успешним породицама, проводимо управо уз породицу.

У Краљеву сте како бисте одржали промоцију књиге. Да ли Вам је ово први долазак у Краљево?

Нисам први пут овде, био сам пре три месеца на једној свадби, такође сам долазио док сам тренирао одбојку. Посећујем град релативно често из приватних разлога. Ви сте одбојкашки град, и долазио сам раније често.

Најбоље сам упознао Краљево радећи монографију Марка Николића за филмски фестивал када је добио награду Павле Вујисић. У тим разговорима ми је Марко много причао о Краљеву, док је свирао као млад, и посебно о детињству. Те слике сам запамтио као да сам гледао италијанске филмове неореализма. Ту је смештена душа града.

Да ли Вам се допада град?

Сећам се Краљева из осамдесетих година, када сам радио у Омладинским новинама, писао сам о једној побуни у гимназији. Стога ми је жао тог времена, дакле Краљева у коме раде фабрике, читава индустрија. Данас када слушам пријатеље који живе овде, човек може бити само тужан.

И на књижевним вечерима људи могу само кроз излог да се баве културом, не могу да издвоје новац да купују књиге. Али то није само краљевачка прича, то је плаћање дуга деведесетим годинама. Издао сам и књигу о тим годинама, она у себи садржи четири романа који описују то време.

Да ли роман Деведесете чине истините приче?

Приче су на литераран начин описане, користио сам и приче из Бисера. О продору секти, дроге и страдању младих, о томе Задах белог говори. Мислим да се овакве књиге најлакше и најбрже читају. Међу нобеловцима је у последње време највише новинара и адвоката ― они долазе одмах до суштине, нема много описа. И данас се другачије пише; жене су успешније у писању, оне пишу у сликама, терају људе да виде оно о чему пишу, приближиле су се телевизији која је победила писану реч.

Да ли мислите да су жене успешније од мушкараца и на другим пољима?

Увек причам да су оне бољи део човечанства и да је штета што не могу да оду на Свету гору. Најбројнији читаоци Симеоновог печата су управо жене. Тај роман је трилер, описао сам узроке пожара на Хиландару, али сам писао о фиктивном пожару.

Да ли је иста тематика у трима последњим романима?

Исти су ликови, а тематика је религија, политика, али су апсолутно различите теме. Како више нема аналитичког новинарства, има га у мојим књигама. Главни јунак је Новак Ивановић, по нашим тенисерима, ако то неког интересује.

Друга књига је посвећена Мирослављевом јеванђељу. Мало људи зна да су Мирослављево јеванђеље, као и Преписка Николе Тесле, уврштени у 120 највреднијих добара у историји људске цивилизације. Ј а сам направио причу о Темпларима, да ли су оставили карту  блага и где се она налази. Од тога сам правио причу. Интересантно је када се располаже историјским причама и када се дода машта.

Увек у таквим романима додам 50-60 страница о историјским чињеницама, да се људи лакше снађу.

А о чему говори роман Досије Богородица?

Углавном ме питају како сам могао да један полицијски израз, тј. реч досије, ставим уз Богородицу. Нажалост наша полиција се играла именом, делом и ликом Пресвете Богородице. Објаснићу.

Реч је о икони која се  налази на Цетињу, а тамо се налази и десна рука Јована Крститеља, Малтешки витезови тврде да је то аутентична рука, иако на дванаест места на свету тврде исто. Сама прича како су највеће хришћанске светиње доспеле до нас је трилер. Сви мисле да је послато династији Карађорђевића када су побијени Романови, због веза династијских. Али није тако, краљица Марија је била чланица, дама Малтешког реда. Краљ Александар ју је први пут видео на слици, била је болничарка у Првом светском рату и једна фантастична жена. Вероватно су њој послате на чување поменуте светиње.

Затим 1941. године почео је рат, и све драгоцености, као и државна благајна су пренете на Острог. До 1952. године се није знало да се тамо налазе ове светиње. То је пријавио члан Удбе, који је био у мантији. Занимљиво је да су обе ствари смештене у сеф Државне безбедности.

Икона је украшена са преко двеста дијаманата и такође сафирима од којих је један био прилично велик. То је све пописано и стављено у сеф. Када је 1978. године отворен сеф, није било највећег плавог сафира. Мој новинар креће у потрагу за сафиром, али је истовремено присутан и млади арапски принц који из освете покушава да украде хришћанске светиње, икону и руку, из манастира на Цетињу.

Невероватно ми је како људи верују у све. Када сам ишао да поклоним књиге манастиру, управник манастирске билблиотеке ми је рекао да су га питали на ком месту се десило убиство описано у књизи.

Такође, слична ствар се десила и са књигом Симеонов печат, многи је користе као путоказ када иду на Свету гору.

Често обилазим Хиландар, и разговарам са монасима, свештеницима, радознао сам и постављам им питања. Занимљиво је како увек дају филозофске и истините одговоре. Могу се постављати питања, али само до одређене границе. Има много монаха са наших простора, нарочито после ових ратова, и имам утисак да тамо Дрина још увек протиче. Где су Срби, буде неког одвајања, то је невероватно. Сада је све то бесмислено, рат је био узалудан, и насели смо. Био сам ратни извештач  и видео сам много тога.

Како је изгледао Ваш новинарски почетак?

Мој први текст је објављен у једном примерку, то је у Зидним новинама на радној акцији. Био сам извештач на радним акцијама, али сам и учествовао у акцијама, тачније у Загребу. Написао сам и један текст за лист Нови Београд, од кога је објављено само неколико редова. Затим су се појавиле Омладинске новине, а касније и све остале новине.

Претпостављам да је наредно питање када је било теже писати. Сви новинари знају да је новинарство увек онакво какво је друштво. Нема другог објашњења.

Колико је Вама било дозвољено деведесетих година да пишете?

 У суштини никада није дозвољено, никада се не препише шта тачно писати или питати. Али смо мислећи људи и свако размишља о последицама. Има један занимљив афоризам који је изашао у Политици, каже да ако уђемо у НАТО моћи ћемо да бомбардујемо сами себе.

Сви мислимо да су у питању теорије завере када говоримо о тим стварима, склони смо томе. Не разумемо да је Европска унија заснована на начин на који је некада и Југославија била формирана.

Да ли сте као новинар били изложени цензури или притисцима за време ратних деведесетих?

Највише притисака сам имао због писаног новинарства, а најмање због        телевизијског рада. Битан је онај који одговара, новинар само постави питање. Због једне емисије су ме звали и тражили, у питању је емисија о сектама. Жаљко Митровић и Мира су ме тражили јер је у емисији увређен индиректно духовни вођа и трансцедентална медитација. Њега сам касније позвао и гостовао је, то ми је одговарало, али је било скрађено 7 минута и нико не зна ко је скратио емисију. У скраћеном делу је причао о партији природног права, нисам сигуран за тачан назив, али представља политички израз трансцеденталне медитације; и имали су више гласова него Јул тада у једном тренутку. То је једини случај на телевизији када сам осетио цензуру.

Што се тиче писаног новинарства, трпео сам притиске као и цела моја редакција, и нажалост једна моја драга колегиница је убијена, Марића су нокаутирали, мене су јурили колима. Стално смо имали претње да ће нам бацити бомбу. Сећам се једног претећег писма, да се вратим у Црну Гору, а са државне телевизије су ме отерали мислећи да сам Хрват. То мени не смета, није увреда, ако такви људи тако размишљају. Ја сам у судском спору, тужио сам некадашњег колегу јер ме је оптужио да сам муслиман и убица. Све је то веома напорно и стресно.

Шта мислите о тренутној медијској сцени у  Србији?

Taблоиде су донели они који су се борили за боље време, укључујући и мене, они који су дошли на власт 2000. године, када су дошли петооктобарци. Већина новинара је била за промене и када је дошло боље, и  потом су нестали критички текстови, што је сасвим погодно тле за развој таблоида. За то су криви управо они.

Да живимо у бољем времену и да постоји велика новчана казна за сваку неистину, новине би биле квалитетније у погледу извештавања и писања. Вероватно постоје и разне политичке струје које се због сигурности не оглашавају. Сви смо на неки начин уцењени, и они који пишу, и они који о којима пишу.

Не могу да кажем да сам разочаран, морам рећи да ми стално напредујемо ― не брзином којом бих ја желео, али идемо напред. Имам много замерки за садашњу власт, али био бих безобразан ако бих рекао да се не труде, да не раде. Покушавају много тога да ураде, па су нешто и успели. Али кад се гради кућа на срушеној кући, много је тешко. Моја највећа замерка је да је већина ових садашњих била присутна када је кућа рушена, тј. деведесетих. Мада се углавном људи мењају, обично је човек у младости једног опредељења, а касније другог.

Деведесеетих није било старлета на насловним странама, али је било других естрадних личности. Да ли сте наилазили на замерке што сте водили емисије таквог карактера,  попут Зама?

За мене је Зам била емисија-азил, сви су били раздрагани, није се говорило о политици, није се говорило о рату, нису се певале хушкашке песме. Све то је пријало. Тај посао ми је помогао да издржавам породицу. Прошло је петнаест година како не водим ту емисију и како не радим на Пинк телевизији, али то ме прати још увек.  Сви глумци и новинари који су ми то замерали, сада раде на тој телевизији и на њој сличним.

Не радите на нашим националним телевизијама. Да ли још увек имате емисију на БН телевизији?

Да, водим ту емисију, радим у свом стану и нико није одбио да дође и кажу да је то најбољи студио у ком су били. Моја жена спреми гибаницу, мезе, и све буде опуштено. Нема кашњења, екипа за снимање дође и брзо завршимо.

Највише волим да пишем и то радим целог живота. Тек када сам се поптпуно посветио писању, књиге су добре. Не могу се успешно радити неколико послова. У једном тренутку сам радио на три телевизије, и био запослен у Дуги. Био сам уредник забавног програма на БК телевизији, и на то сам веома поносан, као и на емисију Од бисера грана.

Да ли се боље живи од новинарства или од писања књига?

Ја пишем за четири новинска листа и не добијам новац за то. Tај посао само одржавам. Имам и разлог да се похвалим јер су моје последње три књиге продане у 72.000 примерака. То је за земљу од 8.000.000 заиста много. Написао сам их у последње тригодине.

Тренутно завршавам књигу о Народној библиотеци која је срушена 6. априла 1941. године. Дошао сам до фантастичних података, да ниједна бомба није пала на библиотеку, једна је запаљена изнутра. Двојица Немаца су радила у библиотеци и управо они су изнели већину књига. Ту је била најзначајнија наша преписка са Аустро-Угарском, Турском и тамо је било смештено невиђено богатство. Требало је да се све то премести у манастир Благовештење, и направио сам причу о и том манастиру. Мислим да ће у јуну, за Ноћ књиге бити објављена и да ће изазвати многе полемике. Волео бих да се озбиљније размишља о томе да они који су однели огромно богатство из земље почну и да га враћају.

Да ли могу да претпоставим да је то једна од ваших већих жеља?

Да, наравно да јесте. Мени је, такође, велика жеља и циљ да натерам људе да размишљају, да оду у књижару и купе књигу. Не због мене, него зато што могу многе ствари да сазнају.

 

Уколико сте пасионирани читалац трилера и заљублјеник у мистерију, а притом сте  жељни нових информација, последње књиге Вање Булића ће бити прави избор.