Штампа 

Да је Србија запад и на истоку је шала коју често користи господин Војислав Жанетић,

креативни директор маркетиншке агенције „Мозаик“ . Истиче да је веома битно у нашој земљи поставити питање Шта ако? Као гост емисије Наша прича о економији господин Жанетић даје одговор на ово питање.

Шта ако је у Србији још увек распрострањен привид да се има оно што се нема? Примећујете ли такве ствари?

Примећујем, али смо сви свесни чињенице колико имамо. Пре бих рекао да не желимо јавно о томе да причамо. Занимљиво је да у привиду више живе богатији, они којима је боље, они који причају бајке.

Колико је садашње стање у држави последица непрекидних  коментара политичара да се управо налазимо на месту на ком би они, а и грађани, желели да се налазимо?

Од шездесетих година све економске и политичке реформе су пропале. Наш систем производи минус, али то није само наш проблем. Регион има сличне проблеме, али и Европа. Тај минус се мора надокнадити новцем из иностранства. Део шаљу гастарбајтери, тачније пет милијарди евра на годишњем нивоу, део новца позајмљујемо. То траје скоро педесет година, пола столећа смо минус. Наша покољења ће то исплаћивати, ми ћемо живети у сиромаштву. То је суштина проблема.

Многи сматрају да је кривац за тренутно економско стање менталитет нашег народа. Познато је да сте противник предрасуда, генерализација, али често помињете да наш народ само гледа, чита и слуша.

Менталитет није пресудан за успех или неуспех економско-правне државне целине. На пример Исланд је некада имао веома добро економско стање, потом лоше, и сада сасвим добро. То не значи да Исланд има два менталитета, већ систем некада добро функционише, а некада лоше.

Народи бивше Југославије од 1945. године живе под пресијом бајке у коју су сви веровали. А тај систем није добро функционисао, било је важно бити члан партије. Тако се створила врста левичарске лењости и убеђење народа да се нерадом може одржати систем; они нису ни свесни да систем не функционише.

Продуктивност има смисла када постоји предузимљивост. Нама недостаје систем у коме постоји предузетништво. Ако желимо да окривимо менталитет, онда га можемо оптужити за колективно неприхватање капитализма и предузимљивости. Али не можемо оптужити народ јер се радикално не буни против норми које нису произашле од самог народа, већ од елите, институција, итд. Нисмо се прилагодили капитализму, али не МИ као НАРОД, већ као колектив, друштво. Још увек слушамо успаванку.

Како се код нас лече последице демократије, будући да смо ми још увек младо демократско друштво?

Код нас је млада демократија са урушеним институцијама, у недефинисаном друштвеном окружењу. Морамо обратити пажњу да не будемо колонија; али и да нас демократија не уведе у тоталитарни систем ― што се догодило у Немачкој, Хитлер је демократским путем дошао на власт. Морамо разумети да је демократија опште теоријско начело, као срећан брак на пример. Морамо омогућити смењиву владавину ― то је демократија ― која ће се изборима мењати. У том смислу демократија код нас је веома успешна, стално смо мењали владаре и постављали друге. Чак је осцилирајућа демократија присутна. На првим демократским изборима је Слободан Милошевић имао огромну подршку, на следећим изборима је ДОС имао огромну подршку, па потом ДС, итд. Не значи ако неко има велику подршку да ће та подршка бити дуговечна.

Морам истаћи да нам недостаје предузетништво; затим план за регулацију економског и инфраструктурног система; такође, недостаје нам повољна историјска клима за успешну интеграцију са остатком света. Налазимо се у економској катастрофи која ће произвести и демократску катастрофу касније. То је само део проблема.

Да ли је узрок наших проблема и негативна селекција?

Налазимо се у специфичној ситуацији, сада је немогуће направити позитивну селекцију. Некада смо трговали оружјем, сетите се „Генекса“, извозили смо у земље у које запад није хтео. Са експанзијом производње и трговине западних земаља, ми смо главну улогу изгубили.

Многи криве приватизацију за пропаст наших гиганата, али већина тих фабрика би пропала свакако. Наша компанија је пропала 1965. године и мора се пронаћи нови начин анализирања, а не само чекати нови донатор новца. Морамо ратовати против лошег економског стања; као што смо ратовали против поплава, иако је и тада била присутна лоша селекција.

Ми као систем нисмо продуктивни. Велики број земаља источне Европе или других земаља света има сличан проблем. Проблем је у глобализацији света, одређено је шта ће која земља радити, а Србија је изостављена. Тада смо ратовали, мењали државне границе јер нисмо видели промену, и још увек је не видимо. Нисмо свесни шта се дешава, уљуљкани смо у систем, чекамо да се догоди чудо.

Многи млади људи су отишли из земље након школовања, око тридесет хиљада годишње напусти земљу и тај број расте. Постоји ли жеља да се организује држава која ће трајати?

Не може држава да им обезбеди запослење. Привредни амбијент мора да има могућности да се млади запосле, али још увек постоје последице велике економске кризе. Нисмо само ми у кризи, цео свет је.

Отишли су они који су морали, држава то није могла зауставити. Држава може створити повољни амбијент за младе, али то је процес који траје. Овакви проблеми се не решавају у оквиру политике или на изборима. Треба да постоји организација или удружење за покретање тог питања и решења. Таквог удружења нема већ петнаест година. Људи не комуницирају, то је је веома компликовано, не можемо показати на једну особу и рећи ко је кривац. Изгубили смо интегритет и било би идеално решење да кренемо од самог почетка.

Шта мислите о односу Европе и Србије?

Тај однос посматрам као однос вука и болесне овце, нити ми бежимо, нити нас тај вук једе. Тако видим однос  Србије и Европе. Можда бисмо већ били у Европи да околности нису овакве.  

Да ли је претходних деценија присутна борба за правду или за моћ?

Последња борба за правду је била Француска револуција. Политичка моћ није лоша. Оснивачи америчке нације су се управо и борили за политичку моћ. Наивно је мислити да ће нам Бастиља решити проблем, да ће нам слање појединаца у затвор донети боље време. После Другог светског рата су немачку државу водили исти они који су је водили и раније, у погледу администрацији, итд. Можда у новом систему не треба да буду присутни они из претходног, али за то је потребан јасан циљ ка коме се тежи. У Чешкој је лако било раскрстити са социјализмом када су се одлучили за капитализам попут оног у западној Немачкој. Они су знали куда иду и кога треба искључити из новог система. Потреба за правдом је одлична, али је и ограничена на романе; углавном постоји потреба за новим системом.

Ми нисмо начинили најважнији корак, нисмо одлучили који ће систем бити нови. У таквом вакууму глупости је направљена држава. Није се појавио ниједан Џорџ Вашингтон и показао нам правац којим треба да идемо. Наши политичари се гложу око глупости. Немамо респектабилне особе у неким областима, осим у тенису и кошарци; а посебно не у привреди. Немамо добре играче за такмичење на светском тржишту. Систем нам је некомпетентан, на томе сви треба много да радимо. То стално понављам. Потребан је дуготрајни процес, и потребни су људи; није један човек извео револуцију у Француској.

Како изгледа идеалано функционисање система?

Не постоји идеално функционисање система.

Знам да уколико се Србија пробуди и крене се од дијалога, ако постоји сала за дијалог, успоставиће се темељи за решења. Меша Селимовић, кога веома ценим, је 1946. године у Сарајеву имао салон за пријем. У том салону се водио дијалог и у том салону је написао Дервиш и смрт, што је показатељ колико људи комуницирају. Биће нам боље када почемо разговарати о степену катастрофе у којој се налазимо, и када нам буде јасно да нећемо брзо изаћи из те катастрофе. Мора се саопштити истина грађанима, ма колико сурова била.

Морамо размислити куда идемо, да ли ће нам покољења обогаћивати дијаспору или ће у Србији доћи до суштинских промена. О томе треба разговарати и у први план ставити проблеме, а не естраду и старлете. Угледни људи, интелектуалци, па и Црква и други о томе треба да расправљају.

Кључно је, дакле,  да прави људи буду на правим местима. Шта мислите ко су прави људи?

Не постоји фоторобот за спасиоце; нису ни Јевреји знали како ће Мојсије изгледати. Човек који говори смислене и истините ствари препозна се лако.

Може ли се то догодити док је на сцени партократија?

Може, наравно. Увек се може чути реч која инсинуира излаз. Постојао је и Ђордано Бруно без кога не бисмо ни знали да је Земља округла.

Колико цензура омета да се дође до истине?

Цензура постоји у свим земљама света. Али има људи који могу да саопште истину; цензура није оправдање или изговор. Да постоји потпуна слобода сви говорили без ограничење и не бисмо ни чули оног који говори истину. Цензура је добра, омогућава нам да одмах уочимо оног који говори истину.

Противник сам шаблона, тако мислим да је партократија последица већег проблема. Роналд Реган је рекао Влада у овој ситуацији не може бити решење проблема, влада је овде проблем. Влада нам може помоћи тако што ће се створити погодни амбијент за решење проблема. Мислим да се налазимо и ми у сличном проблему; иако многи сматрају да је једно од решења да све буде у државном власништву. Нас није либерализам упропастио ― како многи сматрају ― већ анархија. Такође, упропастио нас је недостатак идеје, мотивације, иницијативе. Код нас нису примењивани елементарни постулати либерализма, а камо ли да нас је либерализам упропастио. Проблем је веома комплексан.

Можете ли описати медијску сцену Србије?

Оно што се дешава са медијима је веома лоше. Постоји врста добровољне колаборације оних који мисле да би били одлични уредници новина и оних који мисле да су одлични у бављењу политиком, а заправо се баве уређивањем новина. Тај савез нестручних новинара који су политичари и нестручних политичара који су новинари неће донети ништа добро медијима у Србији.

Са друге стране, ценура на интернету је тешко изводљива, нарочито у Србији. Велике силе, попут Русије или Кине, имају средстава да изведу цензуру на интернету блокирањем разних профила и сајтова. Жао ми је сваке емисије која је нестала, а требало је да постоји. Такође, жао ми је и сваке цензуре; али уколико је неки текст паметно написан, није потребно ни именовати некога, а сви ће знати о коме се говори. У новинама постоји и критика владе, али је веома тешко разлучити које су информације битне. Неважне вести прекрију оне битне; то није ценура, већ какофонија. То је далеко већи проблем.

Новине су присиљене да имају наслове који  подижу тираж. Никога не занима степен задужености, буџет, девизне резерве; јер већина људи не разуме поменуте термине, и осети се тиме увређено. Већина чита оно што разуме, спорт, такмичења у певању, интриге. Требало би да постоје медији који се баве и другачијим темама, на пример као часописи  „Еconomist“ или „Times“ и њима слични, али смо мала земља за такве медије.

Да ли је чињеница да смо мала земља проузроковала да у потрази за послом заобилазимо Национални завод за запошљавање и трагамо за страначким запошљавањем?

Када смо били већа земља били смо у мањем проблему. Али данашња ситуација је процес; партијско запошљавање је постојало и тада; и нисмо добили нови систем, већ смо успешно вратили стари. Нисмо се довољно променили, а морамо се променити и прилагодити новим временима, ма каква она била.

 Верујете ли да ће се у будућем периоду живети боље?

Нисам више уверен ни у шта. Плашим се поплава, затим да ћемо имати проблема са храном; данас на планети има седам пута више људи него 1804. године. Забрињавајуће је да расте број становника на земљи која има ограничене ресурсе. Наши наследници ће превазилазити велике препреке и проблеме.

Годинама пишем књигу Извини, сине у којој ће се налазити извињење мом унуку за све оно што су моји савременици у двадесетом веку учинили. Веома је тешко предвидети шта ће се у будућности догодити са малом земљом попут наше, када ће бити превише људи, а премало ресурса. Требало би да почнемо да се припремамо за такву ситуацију.

Вашим питањем сте покренули важно питање, а то је Да ли се Србија понаша као земља својих наследника, покољења? Сматрам да се не понаша, јер би чувала своје ресурсе, градила би капиталистичку класу која ће издржати будуће забрињавајуће околности. Ми се понашамо као синови који раскућују, не брину за фамилију, продају дедовину.

Ово није песимизам, већ реалност. Не можемо бити оптимисти на броду који тоне са ајкулама које га окружују. Још увек можемо избећи дно, али морамо мислити на будућност и реално сагледати проблем. Морамо се прилагодити и наћи своје место на свету и тада можемо рећи да мислимо на наше унуке.