Kraljevacka televizija, klikni za pocetnu.

КРАЉЕВАЧКА ТЕЛЕВИЗИЈА

redakcija.katv@gmail.com
Ибарска 10, Краљево

тел. +381 36 327527
тел. +381 36 327627

Професор Миодраг Зец, доктор економских наука, био је гост емисије Наша прича о економији.

Редовни је професор на Катедри за социологију на Филозофском факултету Универзитета у Београду.

Истиче важност просвећене елите, нарочитo за мале народе попут Срба. Такође, напомиње да су констатације које износе политичари заправо делимичне информације.

Једном приликом сте изјавили да у Србији никоме није добро, ни богатима, ни сиромашнима. Да ли сте и даље при тој констатацији?

Да, погледајмо неколико протеклих дана, на пример случај Богићевића. Пре десетак година сам одржао предавање  у Клубу привредника; већину тих људи сам и лично познавао, па сам им предложио органиовање друштва, попут енглеског, у коме је могуће и прихватљиво бити богат. Затим, сходно њиховом богатству, сам им предложио отварање школа, и болница. Они сматрају да ће се у сваком тртенутку лечити у Женеви, погледајте шта се догодило Милану Беку. Наша елита није схватила важност институција.

Да ли због тога кажете да се нама поред државе распало и друштво?

У просвети сам и у 76. години и могу поуздано да то кажем. Сваке године сам у контакту са новим генерацијама и од деведесетих година примећује се једно урушавање. Прво су пропале основне школе, плате су мале, људи се нерадо одлучују да буду учитељи, затим су пропале средње школе, а сада и дефинитивно пропада и универзитет. Круг се тако затвара.

Да ли припадате оним професорима који критикују протест студената због његове материјалне стране, и што је изгубио важност студентског протеста коју је имао деценију раније?

Обратио сам се студентима и рекао им да их из више разлога не подржавам. Један од њих је појединачни и интересни мотив због којег протестују, такав мотив не може бити од општег значаја. Други разлог неподржавања је да има битнијих  фактора које треба мењати, рецимо, продаја универзитетских диплома. Био сам ожалошћен уским погледом на ствари, то посттоји у целој Србији. Наша земља се посматра као вашар у коме свако жели некоме да нешто отме; богати сиромашнима, једна социјална група другој, итд. На пример, када су увели солидарни порез који је погодио вишу средњу класу, остали су то поздрављали, а сада ће погодити све.

Кључно питање протеста је требало бити зашто Србија издваја тако мало новца за високо образовање. У буџету се више издваја за казне и спорове које чини некомпетентна државна администрација, којих има све више, него што се издваја за образовање. Затим, зашто се не улаже у здравство, за обављање компликованих операција, и тако дање. Постоји много проблема у буџету, на пример, зашто је издвојено за банкарске преваре милијарду евра. Узнемирен сам јер Србија личи на земљу која је изложена  „крволиптању“ док су друге земље изложене „инфузији“. То значи да десет најбољих ђака математичке гимназије одлази у Енглеску на кембрички универзитет, из Индије их одлази много више, итд. то значи да та земља има инфузију људског капитала ― који је највреднији капитал, а ми имамо перманентно крволиптање. Док сам ја професор тражићу им знање јер сам ја њихов пријатељ. Али студенти то све теже схватају.

Србија, мала и несрећна земља, би морала да неколико најбољих студената медицине запосли у клиничким центрима, да они буду елита. И тако сваке године по стотину студената. На крају ћемо имати елиту у медицини. То исто треба урадити и са најбољим студентима права.

Ко ће одредити најбоље када имамо хиперпродукцију студената?

Ствар је у томе, како је написао Апостолски, што више учиш већа си будала. Важније је учествовати у политичким кампањама, то је оно Србија тражи. Ја не могу да донесем решење.

Као што  кажете, имамо систем у ком свако жели да украде и да ли то представља већи проблем од тога што трошимо више него што произведемо?

Све је то синергија друштва. Србија је изложена драматичним диспропорцијама које се не могу брзо решити, али се може почети с решавањем. Ми само прегрупишемо проблеме, а резултат је све мањи. Једном сам изјавио да Србија личи на казан у ком нико ништа не убацује, а свако из њега узима, а сада се већ гребе дно, тј. троши се будућност. Троши се позајмљени новац, и то све више. Што се тиче диспропорција производње и потрошње других земаља, оне су знатно мање. Драстичних разлика нема, ни између увоза и извоза, ни између запослених и незапослених.

Највећа трагедија Србије је диспропорција рођених и умрлих; умире око 30 -40 хиљада више него што се рађа, а сви су вишак. Једино расте цена гробних места, станови остају празни, без купаца. Најтраженија ствар је гробница. Ту је друштво у проблему и мора то променити. Никада се није почело од почетка и озбиљно.

Шта је највећа замерка држави?

Недостатак дугорочне концепције. Стално користим метафору куће, како Срби праве кућу. Праве је уз галаму, пиво, прасетину, нема организације, планирања. Знате ли некога ко је пре изградње куће тражио, не дозволу ― то нико и не тражи, него анализу земљишта, тј. могућег клизишта? Имате озбиљне промене, поплаве, клизишта, итд. а све ове страдале куће су биле на забрањеним местима изграђене, јасно је била записана забрана градње због могућих поплава. Имате читав низ урбанизације у свету као последице неке велике катастрофе. На приемр, Лондон је сређен када је био велики пожар, а наше вође изјављују да ће свима надокнадити штету, и онима који имају дозволу и онима који је немају. Тако видите да су најмоћнији људи у земљи направили куће нелегално.

У развијеним земљама у школу се иде као у храм, на пример у Турској, Кореји, ђаци у униформама, са познавањем општег реда крећу  ушколу. Зашто ми то не радимо? Деца нам се ругају професорима, а бити просветни радник се сматра поражавајућим послом, а просветни радници производе човека, грађанина. Сада се то мало вреднује. Имао сам познанике у Немачкој, предавали су српски језик нашим гастарбајтерима док се нису потпуно интегрисали, сада и не знају српски језик. Њихова плата је била вишеструко већа од најбоље плаћеног радника фарбаре у фабрици   „Мерцедес“. То је зато што оно чиме се бави просветни радник је од много већег значаја; овиме не желим никога да потцењујем. А овде се просветни радник исмејава.

Шта можемо урадити? Шта су земље које су доживеле суноврат урадиле?

На пример, Немачка је доживела суноврат. Али Немци, за разлику од нас, и наше транзиције, нису изгубили друштво, већ само државу. А код нас се распада друштво, а друштво чини државу. Слаже се камен по камен, али камен-темељац мора бити дубоко укопан. Затим, Енглези возе левом страном пута, а читава Европа десном; они су почели да кочије возе левом страном и кажу да друштво мора имати континуитет. А код нас је такво друштво да не знамо шта нас очекује ни у ближем временском периоду.

Не студира се из жеље да се нешто научи, већ да се утроши време. Можемо да платимо квалитетно образовање, али ми преко образовања решавамо читав низ других проблема. Србија увек вулгаризује ствари, тако и образовање. Милош Обреновић је био неписмен човек, али је инстинктивно направио неколико потеза који су водили грађанској држави, ка трговачком друштву, ка европском друштву и на крају је имао посед баш у Бечу, а не у Москви. Код нас је било уобичајено да се отера непријатељ и заузме његов конак, послуга, итд. Често се није схватало шта се одређеним револуционарним помаком жели остварити. Последњих петнаест година код нас се само персонално смењује власт, а модел остаје исти. Једни прелазе код других. Свака идеја мора бити дубље утемељена, мора бити промишљена.

Америка је, рецимо, планирала да 1943. разоружа Немачку, али и да јој уништи индустрију, расели градове, да затвори фабрике, руднике, итд. јер се са земљом која нема индустрију не може ратовати. Пољопривредна земља никада не може бити ни моћна ни богата. Потом је 1945. био план да се Немачка ојача, да ступи „Форд“  у Немачку, итд. То је успело у Немачкој јер им је остало знање, задржали су институције.

Проблем Србије је што је ушла у комунизам и још увек није ни изашла. Код нас је комунизам домаћи производ, поделио је фамилије. Ми смо једино друштво које мисли да је модел комунизма могућ. На цивилизацијском размеђу смо, а трпимо ударе. Узмите за пример наше пословице, рецимо, Нека буде шта бити не може и тако водимо читав низ самоубилачких акција. Врло је битан културолошки, антрополошки фактор, а ми немамо ни институције.

Верујем да не постоји искрена жеља било које власти да унапреди живот грађана. Видите ли могућност да неко у наредном периоду ризикује популарност на изборима зарад напретка државе?

Проблем је што имамо много политиканата, то се показало рентабилно. Највећи број људи има квалитете да буде политикант, а најмање је оних који имају квалитете да буду политичари или државници. То је последица потпуног кажњавања националне елите. Нација мора да инклудира, а данас имамо ситуацију да се 90% људи ујутру пробуди и каже Где се овде родих! Млади људи само о томе причају, већина њих нема средстава да побегне.

Рецимо, Јевреји могу успети где год се нађу, то су народи који своје богатство носе са собом. А које се богатство може понети? То је знање. Зато Јевреји успевају по целом свету, носе и религију са собом. Баве се филозофијом, математиком и то се хиљадама година таложи. Имају велику идеју. Такође, човек који живи у Њујорку одлази у Израел да служи војску и ратује, јер има базично осећање. А код нас официри не раде свој посао, а примају плату; тако је и са полицијом.То је стање свести, оно се изграђује у школама. Зато мислим да је ово највећи проблем. Друштво је много сложеније него што изгледа и ми имамо обесмишљење знања, код нас сви знају све.

Разговарао сам са министром Илићем и питао га одакле вода у руднику, како нико није добро испланирао како то треба да изгледа. Свуда се може видети тотални апсурд. Немамо ред као други народи.

Већина овдашњих људи сматра да је бесмислено учити или поштовати закон. Да је јефтиније направити нелегалну кућу, не плаћати струју; друштво сваодневно даје такве инструкције. Овакав механизам се више не може ни санирати, последњи талас је дошао, Србија је кренула путем исељавања. Мала земља има једино упориште у знању и добрим институцијама, као на пример Јевреји. Мали народ се може спасити иновацијама, знањем, итд.

Јесу ли тајкуни у Србији недодирљиви? Које је ваше мишљење о третирању тајкуна? Многи сматрају да има привилегованих, на пример Мишковићу није одузета имовина за разлику од Шарића.

Ту постоје правни детаљи које не могу да докучим, али се нисам тиме ни бавио. Анализирао сам методе на основу којих су се неки људи обогатили, о томе постоје велике студије. Најчешће су обогаћења последица колонијалних освајања. Други начин је кроз технички прогрес, на пример проналажењем нафте, дизел мотора, дакле, уз знање се дође до великих открића. На пример, корпорације „Microsoft“ или „Apple“ су корпорације иза којих је огромно знање. Трећи начин стицања богатства је рутинска транзиција из једног поретка у други, или преврати, итд.

Господин Мишковић је несумњиво веома способан да сам креира прилике. Пословни људи креирају законе који им омогућују да се законским пуем обогате. Сви богаташи из нашег окружења су почели у финансијама, јер је у земљи која је изазвала највећу инфлацију на свету било најлакше обогатити се у сектору финансија. Пропашће финансијски сектор државе, али ће зато ојачати приватни сектор. Сви су имали банку, и Мишковић и Карић и други. Затим се улази у трговину, увози се јефтино, а продаје скупо; притом, држава штити курс. Од када је уведен евро достигао је дуплу вредност ― био је 60 динара, а сада је преко 120 динара. Цене су поскупеле четири пута, а увозна роба два пута. То су огромне зараде. Држава бранећи курс брани и интересе увозника, зато смо и окружени тржним центрима, а не фабрикама. Не исплати нам се извозити, само увозити. То траје неко време. Способност Мишковића је што је први излазио из послова када се појави конкуренција. Прати где држава даје стимулације и велике ренте; сада ће се бавити земљом и извозом. Суштина финансијског тржишта је знати када је најбоље изаћи из пословања; нарочито што је код нас актуелна казино економија, односно коцкарска економија.

Мислите ли да  Мишковићу држава помаже да истраје?

Он несумњиво има таленат чим толико траје, али он много и утиче на израду закона. Читав низ закона је састављен да њему одговарају. Када је била приватизација немачког „Телекома“  нико га сем Немаца није могао купити, а када буде приватизација нашег „Телекома“ ми, као грађани, нећемо моћи купити ни једну једину акцију.

Увек се може направити модел у зависности од тога каква се друштвена конфигурација жели; да ли да има јаку средњу класу или екстремне класне разлике ― масу сиротиње и мали затворени круг богатих. У зависности од тога се креирају друштвени услови, институције, итд. Индија, на пример, има уређени систем по кастама, а Европа социјално-демократски систем. Тако је држава производ људског друштва, а праве је најумнији људи. А ми не знам шта смо.

Како Србија да поједностави државу, како да држава постане  функционална?

Постоје књиге које се баве уређењем државе, па постоји и Платонова Држава.

Ми морамо решити три ствари: државу, јавни сектор и јавна предузећа. То ћемо успети креирањем разумљивих закона, једноставних за спровођење и контролу. Код нас се ради потпуно обрнуто. Код нас свака друштвена служба смишља сопствени бизнис, и то је бесмислено. Узмимо за пример закон о нотарима, цела земља штрајкује. Они имају посао да оверавају, а то је и суд радио, и то се плаћа. Размислите зашто у Енглеској неки закон траје двеста година; или зашто је Устав Америке стар двеста година. А код нас се прави врста друштвеног бизниса, прави се моћ. Организација нашег друштва је промашена јер не постоји смислен начин и метод функционисања. Такође, нема земље која има компликоване урбанистичке планове као Србија, а да, притом, естетски изгледа овако.

Не припадате евроскептицима, али кажете да Европа функционише као  клуб, можете ли да појасните?

Ја волим Европу, њену историју, живео сам тамо, али сам се веома разочарао 2000. године и стекао утисак да одређеним европским званичницима није много стало да се реши наше питање. Такође, и Европа има много концепцијских проблема, и многи јој не предвиђају сјајну будућност.

Рецимо, концепт евра је чудан. Направљена је валута без земље, и то одговара само Немачкој јер је она нето извозник. Дакле, сви су ушли у ЕУ с погрешном концепцијом ― да ће радити мање, а живети боље. Америка је заснована на индивидуализму, типа Ја ћу допринети, решити, а Европа потуно супротно, из сасвим егоистичких разлога. Разлика у развијености земаља се повећава, дешава се супротно од некадашње концепције Европе. Данас Европа иде у проширену Немачку. Првобитни план је био да се направи концепт сличан Аустро - Угарској, али је преовладао други концепт без националног идентитета; слично бившој Југославији. Прави пример сачињавања државе је Америка.

С обзиром на то да се одустало од изградње Јужног тока, многи истичу да немамо проблем са ликвидношћу. Можете ли протумачити ове догађаје?

Не бих рекао да нам ММФ неће требати, нарочито јер имамо дефицит у буџету на дуги рок. Државно стање се не може више поправити, треба се потпуно реструктурирати и реконфигурисати.

Рецимо, претходној влади сам причао шта ће се десити и нису веровали. Наш народ воли визионаре, обећања и оптимисте. То је велики проблем, досеже још из првог разреда основне школе када треба анализирати чињенице. Прве велике зграде у Масачусетсу су универзитети, не касарне, цркве, већ универзитети.

Такође, политика се у Србији мора персонализовати и смањити. Број посланика мора бити редукован. Узмимо за пример Америку, посланике бира округ, хијерархија је огромна. Битно је веома какве посланике имамо.

Да ли сте упућени у привредну ситуацију Краљева?

Нисам много. Оно што знам одавно не ради, на пример  „Фабрика вагона Краљево“ или „Магнохром“ или „Јасен“ и сви се питају зашто. Били смо намештени као стратешка машина којом ће Америка остварити своје циљеве. Фабрике не раде јер је производња била концепирана за војне потребе и војну индустрију. То смо извозили јер смо имали договор са Американцима. Нисмо развили комерцијалну индустрију, као што није ни Русија. А Американци или Немци подједнако развијају и војну и комерцијалну индустрију. Како смо ми били комунистичка земља, то нисмо умели и сада не можемо ништа произвести. Ти модели се уче у школи, али је школа овде споредна ставр.

Да ли сте оптимиста и у којим ситуцијама?

Мало је услова за оптимизам. Срби имају најкраћи животни век у Европи, а просечна старост становништва расте. Други проблем је патолошка потреба за исељењем, то видим код својих студената, али за то наш народ нема знања. Мора се вредносни систем променити.

Разлог просперитета неких народа је дубоко укорењен у историји. На пример, протестантске земље су једне од најразвијенијих земаља света. Протестанти уче да се не сме варати, то је базична ствар која се учи из народног искуства и у школама. Такође, у Америци су цркве мале а универзитети велики. То је од суштинског значаја.

Биће нам боље онда када нам образовање буде другачије, када се професори и учитељи буду поштовали, а деца радосно ишла у школу са искреном жељом за знањем.